Када кажемо „матерњи језик“, мислимо на онај језик који смо научили након нашег рођења од наших укућана. Касније, када кренемо у школу, учимо и друге језике, али сви ће они бити „страни“, а матерњи ће остати наш. То је језик на коме размишљамо, разговарамо, без којег би жибот био готово немогућ. Свима је јасно да је за нас то српски језик.
Један језик не би могао да постоји и да траје без писма. Наше писмо, које хиљаду година одржава српски језик у животу, је ћирилица. Још од Ћирила и Методија она је усавршавана и мијењана да бисмо добили савршено писмо који за сваки глас има по један знак.
Славни енглески драмски писац Џорџ Бернад Шо, ћирилицу је сматрао најбољим писмом на свијету, и тестаментом је оставио новац за награду ономе ко успије да поједностави енглеско писмо као што је то учинио Вук Стефанобић Караџић са српским.
Кроз историју нашег народа моноги поробљивачи су покушавали укинути ћирилицу желећи на тај начин да утичу на промјену нашег матерњег језика, али наши преци су се одупирали, чак и животе полагали за њу. Хвала им што су је сачували за нас, а тиме су нам омогућили да наш матерњи језик не буде „страни“ , и да наше достојанство не буде пољуљано.
Ковиљка Новокмет, 9. разред