ГОВОР НА ПРОМОЦИЈИ ЧАСОПИСА „СЛОВО“ БР. 33 – ТЕМАТСКИ БРОЈ ПОСВЕЋЕН ГУСЛАМА

Горан Комар

ГОВОР НА ПРОМОЦИЈИ ЧАСОПИСА „СЛОВО“ БР. 33 – ТЕМАТСКИ БРОЈ ПОСВЕЋЕН ГУСЛАМА

Дворана „Парк“, 23. септембар 2011. године

Гусле су, као ћирилица, инструмент универзалног балканског говора који се измиче древним градовима у њиховим тјеснотама, а гласује по пространству динарског крашког опсега и када се само мало промоли ван града, на села, ма и католика Далматинаца или Конављана. Оне припадају свим динарским областима и као покретни мргин обиљежавају српски етнички простор и крајње тачке историјског досега нашег народа. Када се споменици затру, гусле чувају славу предака, оне су резонанта и еквивалент велике распјепане књиге укупног записиваног и можда незаписиваног трајања српског народа. Њихов пјевач чује до времена када је јеврејски народ ходио пустињом послије египатског егзодуса. Оне су се нашле у рукама скитача означених као Словени у свједочењима легионара. Оне се, и када се кућни праг ратом затре, понесу, и оне селе, поучавају, говоре и пјевају. За мене, гусле су пјевале искључиво оно што су сликали нијеми гробници посијани по старој Херцеговини и Босни. То је уосталом и њихова ваздашња тема Косова и послије Косова. Не знам како би изгледало одмјеравање односа тема побједе и пораза: једног сјајног прегнућа јаког одреда билећких оклопника великог војводе русага босанскога Влатка Вуковића који су стали на праг Европе спрам лаких коњаника Лала Шаин – паше и нанјели му пораз, или пропасти српске за коју годину на Косову пољу на земљи светога кнеза. Можда је претјерано гледати тако, али не знам шта друго што динарски човјек сачини резонира у мирном хоризонту земље без артефакта, на којем као на темељном бездну почива сва балканска цивилизација? Од јавора грађа, који расте у стијени и гдје год расте показује воду па и најоскуднију, животворну, непресушну, људском оку и разуму мале, једва регистроване енергије. Колико грије зимска сунчана топлота када наслонимо руку стијени, зар то планинско свјетло, а не крупни огањ, да да живот? И та оптимална, човјеку несагледна мјера, казује Бога и енергију која прожима свијет и човјека. Да се разрасте као јавор у старом завјетном моралу и закону не мање строжијем од библијског, како су показали наши народни прваци, патријарси и кнезови и наша села и комуне. Огромни низ свијетлих ликова, гуслама опјеван, у поворци коју најуспјелије помиње владика Николај, опјеван је само с једног разлога: жртве за вјеру и народ. Ван жртвеног дјела у ту пјесму нико није ушао. Динарски човјек је жртвом свједочио непресушну и у знању темељну вјеру, јер је постојано стајао и чувао тај грумен знања вјере и закона. Мени није позната ни једна историјска ситуација која искушава вјеру, која је сусрела овај народ у положају надмоћнога. Да осионо покида и докида оштрице туђих фаланги. Сваки отпор је водио у сигурну пропаст земнога живота којој је пропасти началствовао свети кнез Лазар. Несумњиви побједник и божији угодник. Гусле су казивале пут вјере и закона наслањајући своју пјесму на жртве за Kрст и слободу попут народних кнезова бањанских Цвјетка Бањанина и сина му Грубача Цвјетковића укопаних у под цркве у Петровићима, или Влађа Бјелића и сина му Вукосава, укопаних у цркву Лазарицу у Влаховићима у Љубињу, или Орловића из Цибријана у Љубомиру, или било којег Лазаревића или Орловића у свем опсегу српске земље који су свједочили и гледали васељенски судар континената, којем је, европском, началствовао српски народ. Увјерен сам да је Косово водило руке стотина клесара који су сјекли големе гробнике урезујући дагачке и праве мачеве посред штитова и грбовника српске господе, јер да то није тако – сјекли би у вијеку рудинских велможа Косача знамења госпоштине и земне славе, а не мачеве заклоњене, као гробним покровом, дугачким штитовима. На Косову пољу сахрањена је сва српска уздана и непобједна господа. Само је народна пјесма могла одјекивати нарошеним и магловитим крашким долинама и побуђивати наду у народу стјешњеном оскудицом и немилосрдним туђином.

Дозволите да кажем, читао сам коректне теренске научнике који писаху о Босни и Херцеговини, па и Србији, а видио сам многе старине Старе Херцеговине, два су главна обиљежја старе, јако старе, дрвене културе код Срба. Једно је дрвена црква, а друго су гусле.

Када су многи истакнути људи Србије 1813. да спасу голе животе, пребјегли у Аустрију, тиме су за навјек довршили своје историјске улоге. Међутим, Вук Караџић и Филип Вишњић, тамо су, у туђини, посве непознати, отпочели своје историјске улоге. Један хром, а други слијеп, пјевањем и записивањем, без стида, с поносом своје часне старине, обзнанили су свијету драгоцјено европско наслијеђе српске усмене књижевности. Караџић је 1813. дошао у Беч, упознао научника Јернеја Копитара, а Вишњић, учинивши мали корак, прешавши из Равња Саву у Грк, да би га у прољеће 1815. сусрео Вук и записао шеснаест изузетних пјесама. Вишњић је, да подјсетим, велики путник и истраживач и пјесник и упокојио се прије него је владика Петар почео писати Горски вијенац. Путовао је као калуђери, купећи милостињу, по Босни и Црној Гори. Славни филолог Љуба Стојановић, свједочи Михаило Пупин, занимао се снажно српским народним пјесмама, а био не мало изненађен када је сазнао, дружећи се на берлинском универзитету са Пупином, да је Пупина стари Баба Батикин из Идвора упознао са српским народним пјесмама и Вишњићем. Пупин каже да је у Њујорк 1913. године стигао југословенски вајар Рудолф Валдец. Пошто се Валдец у новој средини надао поруџбинама каквих вајарских дјела, одлучи Пупин, сјећајући се разговора са Стојановићем и свога Бабе Батикина, да замоли вајара да у бронзи изради старог Филипа Вишњића како уз пратњу гуслара казује своје пјесме, а жена са дјететом и младић и дјевојка га слушају, представљајући будућа покољења, или, можда, и нешто друго? Уједно? А Валдец дода: „Не само будућа покољења као што их Ви представљате, него и горске виле које стоје покрај горе и слушају златоустог Вилипа Вишњића“. Још је рекао Валдец да је мало глава у Словенаца и Хрвата које нису пуне српских народних пјесама. Пупин је овај текст начинио у Норфолку у америчкој држави Конектикат 1. новембра 1934. године. Каже још да су двије бронзе израђене са Валдецовог оригинала и да је једна послата у Бијељину, кроз коју је Филип путовао, да би се смјестила у дворани гимназије која носи његово име.

Боже мој, зар не можемо умножити и раздјелити Поменслово Филипу Вишњићу које је пред прашким њемачким славистима изговорио 16. марта 1934. проф. Герхард Геземан? Само мали дјелови, господо.

Не треба, дакле, господо, да нас цијели свијет разумије и да нас цијели народи разумију, Биће довољно – најбољи у народима. Попут Геземана. Није их ни данас мали број. Ово што је Слово бр. 33 донијело представља један од безбројних погледа на универзално наслијеђе Европе које је дан данас живо и дјелатно. Дубоко као море у које је бачен свети Климент, ма извађен руком светитеља и просветитеља Европе и ово дјелатно наслијеђе српског народа представља руку спаса изгубљеној Европи.

Вишњић се пјесмом народне слободе и узлета надоставио на Тешанову и Милијину пјесму старине, дубоке, мирне, можда успаване.

Као што је Пупин свједочио и допринио слави Вишњићевој, још пуно прије њега, проносили су у Америци славу народне пјесме Бокељи Лазар Симов Ћурић, Новљанин, и Вељко Радојевић, такође Новљанин. Вељко је први у свом листу штампао стихове Ника Мусића и Лазара Ћурића. Лазар је 1903. године штампао у два узастопна издања  од по 1000 примјерака пјесму Под земљом у Америци. Ова пјесма, која слика тегобни живот у рудокопима Америке, а ми у Новоме имамо и Хотел „Рудник“ у власништву Ћурићевог завичајног земљака Мокрињанина Терзовића, почиње описом, аутобиографским дакако, како Србин „на далеко, с ову страну свијета“ деље нешто од дрвета. Шта би друго до гусле уз које ће пјесму пјевати. Ћурић пише о животу у Америци, губљењу живота под земљом, а без цркве и свештеника губећи и наду да ће бити достојно опојани.

И Геземан и Гете и све што је вриједно у великој њемачкој култури нису ни за педаљ могли да помјере тежње владајућих олигархија њихових земаља да потчине и окупирају, присвоје и асимилирају средишње балканске земље у којима је од давнина доминирао српски народ. Дозволите да изразим увјерење које сам стекао током мојих архивских истраживања у приморским архивима да је доба аустријске и аустроугарске окупације средишњих балканских земаља обиљежено не неким одвећ оштрим инструментом принуде и асимилаторским захватом којим би се српски народ денационализовао, већ, најдјелотворније, довођењем тога народа у стање да се интензивно постиди свог вјечног кућног огњишта и свог свенародног огњишта и свог древног инструмента и његове пјесме.