Република Српска, 9. јанауар 1992 - 9. јануар 2016. године

Српски народ je у најнеповољнијим околностима исправљао фаталне погрешке београдских политичких номенклатура. И јесте Република Српска највеће историјско постигнуће српског народа у 20. вијеку. Од одржања ове тековине, извјесно, зависи цјелина самог народа. Овдје је српски народни гениј, како се изражавао Александар Гиљфердинг у своме путопису кроз Босну и Херцеговину, остварио идеални политички циљ својом великом жртвом, поништавајући одлуке свјетских сила, које су, зарад Хабзбуршке куће, отуђиле и раскућиле средишњу балканску земљу.

У првим јануарским данима, па и 9. јануара 2016. године, нашао сам се на простору Републике Српске, управо у предјелима гдје је стварана, између Рогатице, Сокоца и Пала. Када у Сарајеву гледам средњовјековну збирку Земаљског музеја Босне и Херцеговине, установе засноване 1888. године, не могу довољно да нагласим значај и културолошку величину дијела ове збирке која је обиљежена ћирилицом. Али, та збирка, њезини најважнији и репрезентативни споменици, изузев чисто босанских, ствараних на тлу старе Босне, обиљежени су још нечим што их нераскидиво веже за другу српску земљу, коју су српски владари у 20. вијеку изгубили, за Косово и Метохију. Централни споменик у врту великог Музеја је стећак војводе Влатка Влађевића. Ко је он? Анонимни преводилац Дукине византијске хронике, након судара континената на Косову пољу, на земљи светога кнеза Лазара, казује о првом удару на турску армију изведеном од стране босанског одреда на челу са, не Влатком Вуковићем, великим војводом русага босанскога, него војводом Влатком Влађевићем. Влатка Вуковића у обзор историје овога догађаја васионског значаја уводи тек дубровачки калуђер Мавро Орбин, поријеклом Которанин, својим знаменитим дјелом „Краљевство Словена“ издатим у Песари 1601. године. Влатко Влађевић дјеловао је на тлу Босне и Хума све до почетка 15. вијека, у периоду владавине каснијом Херцеговином Сандаља Хранића, када је његов имењак Влатко Вуковић већ умро. Умро је, свакако, прије 1397. године, када га, као светопочившег, помиње Дубровачка република. У десетинама писама, које је Република разаслала широм Балкана између 1395. и 1424. године, само се три личности, све три везане за Косово, помињу као светопочивше: кнез Лазар, краљ Твртко Први Котроманић и велики војвода Влатко Вуковић.

Био сам ових дана на мјесту гдје је изворно постављен огромни споменик војводе Влатка Влађевића, споменик из првих  година 15. вијека. То је село Лађевићи западно од Рогатице. Из Земаљског музеја у Сарајеву стигао је око 1909. године у Лађевиће Чех Ћиро Трухелка како би кубицирао огромни споменик и израчунао његову тежину. Нашао је Трухелка да је споменик тежак нешто више од 24 тоне. Обратио се властима за помоћ око преношења споменика у Сарајево. И добио је.

Када сам у Лађевини ових дана посјетио мјештанина Николу Перковића, који је био љубазан да ми покаже мјесто великог гробља, чуо сам како је његов ђед приповиједао да је кола са спомеником вукло дванаест пари волова. Дакле, Трухелка је израчунао да сваки во вуче једну тону монументалног споменика.

У сјени Влатка Вуковића, миљеника великог босанског краља окруњеног у Милешеви 1377. године (он сам казује да је пошао на крунисање у српску земљу), живио је војвода Влађевић, којега је сахранио његов војвода Миотош. Епитаф војводе Миотоша казује како Миотош подиже споменик своме господару Влађевићу, испод чијих ће се ногу сахранити, као што је Обилић под ногама кнеза Лазара којему је за живота служио, па ће и у смрти. Није у овом часу важно ко је предводио хумско-босански контингент на Косову. Он је тамо био присутан.

Велика црквено-културна дјела старе немањићке Србије на Космету, равна репрезентативним умјетничким дјелима ренесансне Италије, оличена бројним црквама и манастирима, којима је српски народни гениј тежио да покаже свој доживљај представе Духа Светога, нашла су свој особени израз у простору Босне и Хума, као и Херцеговине Косача и Павловића. Њихов историјски период је период највеће градње Цркве Христове у тој земљи. Јаснија је веза Босне и Хума са Косовом, у градитељству, укупном сепулкралном насљеђу и усменом предању, него са простором који зовемо ужом Србијом. Неупоредиво јаснија! У тима двијема земљама, тим тачкама светости и репрезентативности, сачињен је жртвени културолошки и државотворни печат српског народа, којим је тај народ, у смирај источноромејског царства, себе исказао као његовог легитимног настављача.

И у вријеме великог народног раскола, српски народ у Босни и Херцеговини чини напор на састављању и Сабору, а не комадању и раскућивању.

Када се изнова упутимо стазом кроз мирну долину старог Балкана, разгледајући његове историјске споменике, угледаћемо огромно дјело кнеза Лазара, који је сабирао и исправљао, угледаћемо огромну политичку амбицију и замисао првог босанског краља, потеклог из куће Котроманића, али и још нешто, сасвим изузетно у временима у којима су живјели: невјероватан је степен синергије двојице владара којима није недостајало амбиције; који су видјели пропаст Византије и који су њеној државној згради пришли обазриво као божијој творевини на земљи, помирени и сабрани у Христу. Простор босанских и хумско-херцеговачких владара даривао је српској историји прегршт писаних споменика, начињених у обрасцу вјере и закона и обичаја балканског тла, које је сабрало миленијумско државно-правно искуство источноромејског царства, и посебним сензибилитетом балканске душе и српским Словом надграђивало урушено царство Константина и Јустинијана. Тај је образац тако животно снажан и прикладан томе простору, сасвим незамјењив, да га је задуго задржала и администрација у турском Цариграду.

Република Српска је угловњак читаве српске државне зграде. Она је њезин од Бога даровани културолошки образац, свезан са њеним косовским темељима.

     

Горан Ж. Комар