Како одрастам, схватам праве вриједности живота. Сада, готово о свему, размишљам на другачији, зрелији начин. Ствари које су ми биле небитне, све више почињу да ми значе. Схватила сам једну веома важну ствар – да је човјек, који бјежи од онога што јесте, попут књиге од хиљаду празих страница. Ту је, али не можемо прочитати њену причу.
Никада се не смијемо стидјети свог поријекла. Кад само помислим колико је Срба, наших предака, дало животе за свој језик, културу и обичаје. Колико је само крви проливено, како не би пао заборав на све што је неко, годинама, радио за нас и нашу будућност. Не можемо се понашати као да смо језик, културу и обичаје пронашли на улици! Нема ништа важније од тога да будемо оно што јесмо. Свим силама треба да се трудимо да одбранимо оно за шта су наши преци, поносни Срби, крв пролијевали годинама.Наше писмо не смије бити заборављено. Цијело српство треба бити захвално Вуку Караџићу што је реформисао ћирилицу и учинио је најсавршенијим писмом на свијету. Не смијемо допустити да нам свијет наметне неке новитете и нешто што се не уклапа у нашу традицију!
Дјела су важнија од ријечи и зато треба да чувамо наш српски језик, наше писмо и обичаје које су нам преци оставили. Њихова дјела не смију бити заборављена! На нове генерације треба да преносимо свијест о ономе што јесмо, не допуштајући забораву да надјача сјећање.
Сачинила: Николина Стојановић, IX разред
Школа: ОШ „Вук Караџић“ Требиње
Наставница: Драгиња Палавестра
Освојено 1. мјесто
Слика на врху странице: освојено 1. мјесто, сачинила: Кристина Радић, III разред, ОШ "Вук Караџић", учитељица Свјетлана Тасовац