Покушавају нас убиједити да је ћирилица застарјела, старомодна и непрактична. Говоре како изумире јер нико не жели да њом пише, писмом насталим још прије неколико вијекова.
Неки сматрају српски језик двоазбучним иако је кристално јасно да је ћирилица наше једино писмо. Историја ћирилице нам је добро позната и сваки прави Србин би требао да зна, бар, основне чињенице које се тичу њеног настанка и развоја. Ћирилицу су још крајем деветог и почетка десетог вијека створили Ћирило и Методије, у Бугарској. Свако слово је носило одређено име, па је тако и настао назив азбука (аз+буки). Од свог настанка, па кроз вијекове, ћирилица је забрањивана. Такође је и реформисана у деветнаестом вијеку. Вук Стефановић Караџић дао јој је коначан облик. Он је са радом почео 1813. Српски рјечник издао је 1818. године, имао је око 26.000 ријечи. Његову реформу су прихватили књижевници 1847. године, након издања Горског вијенца. Реформа је званично прихваћена 1868. Реформисана ћирилица од тада има 30 слова којима одговара по један глас.
Наши преци борили су се за опстанак и чување ћирилице, чак и кроз ратове када је забрањивана. Ми, такође, треба да користимо наше писмо кад год смо у могућности. Законски, у школама се пише ћирилица, но, ми бисмо морали да пишемо ћирилицом гдје год можемо. Данас је честа употреба англизама као замјене за наше ријечи. Велики сам противник употребе страних ријечи с обзиром на то да имамо богат рјечник. Лаганом одумирању ћирилице доприноси омладина која се често служи латиницом. Натписи на продавницама, јавним мјестима, установама су често написани латиницом, па, чак, и на енглеском језику. Људи сматрају енглески језик модернијим и срамота их је писати ћирилицом. Нажалост, такво мишљење не може нам донијети добро. Захваћени „западњачком ријеком“, млади често заборављају ко су и ко су им били преци. Тако се исто несвјесно губи ћирилица са сваким коришћењем латинице. Непријатељи нам намећу мишљење којим писмом пишемо. Нестајањем ћирилице, нестаје и српски језик, а самим тим и српски народ. Многима је то и циљ. Ипак, ми нећемо дозволити такав став и настојаћемо да као подмладак очувамо наше национално писмо. Наше је право да користимо ћирилицу, а обавеза је да је чувамо.
Чувајући своје писмо, чувамо и наш национални идентитет, језик и државу. Читкост и лијеп рукопис нарочито су важни да се очува ћирилица. Ружан рукопис деформише слова, тако да ћирилица тиме добије потпуно другачији изглед од стварног. У свијету се сваких седам дана угаси по један језик. Не дозволимо да то буде наш, вијковима чувани српски језик! Ујединимо се и чувајмо нашу ћирилицу, најсавршеније писмо на свијету.
Сачинила: Aна Јанковић, IX разред
Школа: ОШ „Јован Јовановић Змај“ Требиње (Ластва)
Наставница: Дарка Деретић
Освојено 2. мјесто
Рад на почетку старнице сачинила Сара Ћоровић, III разред, ОШ "Јован Јовановић Змај", учитељица Оливера Ђурић, освојено 2. мјесто