Звани и незвани гост

Грађа Речника САНУ, поред осталог, показује да у српској традиционалној култури, у друштвеној и породичној сфери посебно место заузимају појмови гост и гостопримство. Пружање гостопримства је важно друштвено и комуникативно понашање како за појединца, домаћина породице, тако и за чланове његове породице. Важно место ових појмова потврђује велики број речи којима се исказују различити видови реализације њиховог садржаја, као и различите ситуације у којима се дочекују, чашћавају и испраћају гости. Поред саме речи гост и гостопримство у Речнику су наведене и дефинисане и друге речи, синтагме и фразеолошке јединице из овог појмовног поља, као што су: гозба, гостити, гостољубље; званица, милогост, званик, полазник, положајник, позваник, бргуљар, дочеканик, долибаша, гибаничар, извањац, мусафир; велики гост, мали гост, стидни гост; незвану госту мјесто за вратима, нијесам га погачом звао; (Неко) држи (има, води) отворену кућу; Гост у кућу, Бог у кућу и др.

Основно значења лексеме гост „особа која је у посети код некога у кући; особа позвана на свечаност (пријем, обед и сл.), званица“, указује на важне елементе које прате сам чин гостовања и гостопримства са уобичајеним поступцима. Тако се по српској традицији: ’гост позива’,  ’гост се прима’, ’гост се дочекује’ и ’гост се испраћа’.

Госта, као посетиоца у кући, домаћин обично позива, на што упућује реч званица са значењем „особа позвана на неку свечаност, позвани гост“. На ширем културном плану лексема званица показује да се гости званично, па и ритуално позивају поводом одређених породичних догађаја (слава, свадба, крштење и сл.) како би заједно с домаћином прославили радостан догађај уз обиље хране и пића, што је често праћено и музиком. Позивају се чланови шире породице, рођаци, кумови, пријатељи, комшије, колеге. Позвани гости су звани гости. Они могу бити ’важни’ или ’мање важни’. У свадбеном церемонијалу свекар и свекрва су велики гости када посећују испрошену девојку. Чланови друге младожењине родбине (обично жене и деца) су мали гости. Израз стидни гост означава ’важнијег госта којега треба дочекати са нарочитом пажњом, да се домаћин не осрамоти и не постиди’, што представља велику друштвену и породичну обавезу за домаћина, док се речју милогост ’мио, драг гост’ истиче лични, пре свега пријатан емотивни однос домаћина према госту.

Појам ’званог госта’, како показује Речник САНУ, различито се именује у зависности од тога на који свечани церемонијал се позива: званик „онај који је позван на неку свечаност (пријем, обед, свадбу, славу), позвани гост“; званац „онај који се редовно позива на породична весеља, свечаност, редован гост“, што се исказује и другим ређе употребљеним речима, синонимима: гошћеник и гостјаниндолибаша је „најугледнији гост на гозби, изабрани старешина гозбе или народне свечаности, узваник“, док речкорњача означава „свата који развесељава друге сватове и госте на свадби а обучен је тако да подсећа на корњачу“. Ритуални гост је полазникположајник „гост који први дође у кућу да честита Божић“; јабучар је „онај који у име младожење иде у просидбу, просилац; гост на веридби“; колачар је „гост с којим домаћин ломи, сече славски колач“, а бргуљар је „гост на бргуљи (мала сеоска светковина)“. Гост који се радо, па и церемонијално дочекује у народном говору означава се речју дочеканик „онај кога дочекују, гост на свадби“.

Незвани гост је „непозван гост или особа која изненада или узгред посети некога“. У старије време то је могао бити путник намерник, који се називао и извањац „онај који је дошао са стране, туђин, странац, гост“ или изненадник „гост који изненада, неочекивано дође“. ’Непозван гост’ је обично и непожељан, па гибаничар означава ’онога који се радо намеће као гост и гости на туђ рачун’ а јурнек је „онај који се утрпава међу угледне госте“, док је несрећник „онај (гост) који својим поступцима, понашањем и сл. прави, изазива невоље, незгоде (себи и другима), злосрећник, невољник“.

Непоштовање друштвено-културног обрасца у сфери гостовања исказује се изразом:Незвану госту мјесто за вратима у значењу „онај који непозван дође у нечији дом не може захтевати да буде срдачно, богато угошћен“. Непријатан, нежељени однос између госта и домаћина исказује се изразом: Нијесам га погачом звао као оправдање домаћина за то што гост није задовољан дочеком. У неким нашим крајевима се каже: У богата на глас, а у сиромаха на част, изрека у којој је сачувано народно искуство о шкртости богаташа и дарежљивости сиромаха који су по правилу увек добри, гостопримљиви домаћини.

У српској традицији гостопримство се указује и незваном госту, ма био он просјак, слепац, сиромах, јер се веровало да се тиме удовољава вишим, божјим начелима, што потврђује и народна пословица: Гост у кућу, Бог у кућу. Домаћинова спремност и воља да прими госте исказује се изразом: Широм отворити врата некоме, а за посебну гостољубивост домаћина каже се да: Држи (има, води) отворену кућу.

За ситуацију када је гост задовољан гостопримством, када га домаћин својим угађањем потпуно опусти и раскомоти, каже се: осећати се као код своје куће. Захвалност на гостопримству исказује се речима: Слава Богу, хвала домаћину. У народном говору уобичајен је био и поздрав при испраћању госта: Ајде са срећом и опрости. С Богом пошао, опет нам дошао, којим се исказује жеља за срећан пут, за поновно виђење, али и домаћиново извињење за евентуални пропуст у гостопримству.

Др Радојка Вуксановић, уредник Речника САНУ

Извор: Политика