Драгољуб Збиљић: Српски језик и његове варијанте
Могу ли да постоје варијанте било ког безименог и непостојећег језика?
Постоји једини за ову „балканску језичку заврзламу“ озбиљан излаз који би био и лингвистички и здравополитички за „заједнички језик“ на Балкану. А то је – признати природну, јасну чињеницу да постоји српски језик и да, стицајем више разних околности, постоје данас (како-тако, ето тако) нормиране (како-тако озваничене) његове варијанте које би се лингвистички могле звати: „хрватскосрпски“, „бошњачкосрпски“ и „црногорскосрпски“. И то би било оправдано на известан начин зато што има макар каквог лингвистичког основа, јер је реч о српском језику нормираном посебно на хрватски начин, посебно на бошњачки начин и посебно на црногорски начин. Има некакве оправдане основе за те називе иако не постоје „аустријсконемачки“, „америчкоенгелски“, „аустралијскоенглески“ и сл. називи за варијанте енглеског, немачког и других велики језика у Европи и свету. А углавном не постоје зато што те варијанте (иако у стварности постоје, наравно) нису нормиране и озваничене. Сарајевска Декларација о заједничком језику је гора чак и од текста Договора у Бечу (1850) о једном језику.
Попут већих европских и светских језика (већих у броју људи који се њима службено или неслужбено, тј. из својих потреба или нужности у одређеним приликама служе) који имају своје варијанте (озваничне или неозваничене), тако и један од већих језика у Европи, а на Балкану свакако, има своје варијанте. За разлику од остатка Европе и света где нико нема права да било који и чији језик зове како хоће, на Балкану је, због специфичности политике и утицаја из Европе и дела моћнијег света, политички од једног језика (језика Срба, српског) у називима озваничено неколико нових језика: „хрватски“, „босански“ (бошњачки) и црногорски, а сви знамо да се политички на исти начин може „произвести“ још много језика из језика Срба, јер је српски језик природно (због историјских околности у којима су Срби вековима живели) народски разуђен на више дијалеката, народних говора који се сви могу вештачки претворити у стандардизоване, посебне књижевне језике, баш на исти начин како су и садашњи „језици“ на Балкану изведени из (лингвистички свакако) српског језика.
Декларација о заједничком језику (објављена у Сарајеву крајем марта 2017. године) није лингвистички ништа ново, јер се од од Вука Караџића (после 1814. године) зна да је за српски језик Вуковим рдформисањем под утицајем Беча и аустроугарске тадашње државе и политике изабран народни језик (тзв. нови или прогресивни штокавски језик) Срба за језик којим ће се служити већина Балканаца који ће, на тај начин, појефтинити владавину Аустроугарске над великим делом Срба, оним Србима који су живели у оквирима Аустроугарске царевине. Бечка политика је била тада прозирна и практична. Они нису могли изабрати неки језик мањине за тзв. заједнички језик, него су следили стварност у говорима и лингвистички пут, па су, преко Вука, изабрали за књижевни, службени, заједнички језик онај део народног говора Срба, који је био ближи говорима у данашњој Хрватској, у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Да је, на пример, изабран за књижевни језик говор источних и јужних Срба (оне већине Срба која је живела у то време у Турској царевини под окупацијом, ни западним Србима, ни Хрватима и онима који су асимилацијом прешли у Хрвате и касније у Муслимане па Бошњаке, он не би имао сигурност да би прошао, јер би Хрвати и други теже примили за књижевни језик онај део српских говора који су од њих били удаљени и прострорно и лингвистички. Беч је преко свог државног службеника Јернеја Копитара мудро изабрао за „реформу“ тог „заједничког језика“ Вука Караџића чији су директни преци досељени у Србију (у западну Србију, у околину Лознице, у Јадар) и коме је био матерњи баш тај језик који је био близак говору језика западних Срба који су живели заједно с Хрватима и потоњим Муслиманима, тј. касније у наше време Бошњацима. (Наравно, језички, Бошњаци су исто што и Босанци (без Херцеговине), па се у географском смислу то односи и на Србе и остале који живе у Босни. И уопште није чудно што данашњи лингвисти у Федерацији БиХ, под утицајем политике, стварају „босански језик“ с циљем, наравно, да се то пренесе и на Србе и Хрвате у БиХ како би се избрисали српски језик, а по могућству и „хрватски језик“ е да би се створила унитарна БиХ у којој би требало у будућности извршити „прегласавањем“ асимилацију и Срба и Хрвата, а после тога би се лако асимиловани привикли на „свој“ тзв. босански језик. Да циљ није асимилација других, наравно да се у бошњачком народу не би могло ни помислити на „босански језик“, јер не постоји народ „Босанци“ него су Срби муслимани (већином) преименовани недавно у Бошњаке. А језик се не може звати по држави, него по народу, па ни по ком лингвистичком и било ком другом основу не може бити „босанског језика“. Пре би могло, мада би и то лингвистички било сулудо, прозвати „босанскохерцеговачки језик“. Наравно, страни владаоци над Босном и Херцеговином у ранијим периодима измислили су по „провинцији“ тзв. босански језик да би тиме назначили тај геогарсфки појам у делу њихових окупаторских царевина.
И данас је, на реповима окупаторских потреба и политике, створен од српских „југословена“, европских „сорошеваца“ и квазиновинара и лажних заштитника права свих осим Срба, смишљена некаква Декларација о заједничком језику у којој се, тобож, брине о „правима људи који говоре истим језиком“ да не буду изопштавани у балканским данашњим (умногоме квази) државама, да се не врши притисак на људе који се служе разним варијантама (лингвистички српског) језика који су „створени“ на истим народним говорима и преименовани. Они сматрају лингвистички непостојеће: варијанте „заједничког језика“ избегавши да признају и да кажу да, ако постоје варијанте књижевног језика, онда мора да постоји језик народа чији је то изворно језик, јер аутохтони народи не могу да створе „заједнички језик“, него је природно, једино могуће, да један народ створи један језик у различитим варијантама говора и касније успостављеног стандарда (књижевног језика).
Сарајевска Декларација о заједничком језику донета је од речених људи и „стручњака“ тачно на педесетогодишњицу Декларације о хрватском језику (Загреб, 1967) у којој је, противно Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику (Нови Сад, 1954) после којег се смишљено, плански, политички и насилно, уз злоупотребу српских лингвиста, спровело ново латиничење Срба преко „богатства двоазбучја“ које се и у Србији, чак противно Уставу из 2006, и данас спроводи, а српски лингвисти виде, али не хају због тога што се српска азбука данас и у Србији плански окљаштрила хрватском абецедом чак до 90 одсто, с тежњом да се ускоро докрајчи практичан, јавни живот ћирилице и у Србији у корист хрватске гајице.
Декларација о заједничком језику у Сарајеву од речених људи донета је и објављена само на хрватском латиничком писму, што је најбољи доказ који су то људи који су Декларацију донели на Србима туђем писму, раније посебно наметаним и ширеним у окупацијама Срба под забранама ћирилице. То су они људи који су и лично и у друштву помагали личним примером планирано латиничење Срба и линчовање ћирилице. (Сећамо се када смо 70-их година 20. века пратили Југословенске позоришне игре у Новом Саду и када је на њима излазио Билтен само на хрватској гајици. Ко је био тада директор тих Игара? Наравно, та Борка Павићевић која је међу првим потписницима сарајевске Декларације у којој постоје варијанте језика, али се не наводи који је то језик чије варијанте постоје и не наводи се друго писмо ћирилица (да ли случајно: српска). У складу с тим, да ли је случајно што се у (сарајевској, „сорошевској“) Декларацији и не спомиње да постоји српско писмо у том њиховом „заједничком језику“ и ниједном речју се не спомиње ни чекићање ћирилице ни багателисање Члана 10. Устава Србије који је заштитио ћирилицу, али се тај члан и у Србији само делимично спроводи. Да је то у Србији писмо неке мањине, оно би било далеко боље заштићено.
Речена сарајевска Декларација, донета на педесетогодишњицу Декларације о хрватском језику, није оспорила ништа из те загребачке Декларације, па зато та сарајевска Декларација није донела веће узнемирење у Хрватској ни код лингвиста ни код политичара, иако су тамошњи лингвисти и политичари, за сваки случај, имали званичне негативне коментаре о тој сарајевској Декларацији.
Српски политичари су ту сарајевску Декларацију сасвим прећутали. Они се тиме одавно озбиљно не баве. Језик и српско писмо одавно није у „фокусу“ српских држвника. А српских лингвиста?
Српски лингвисти су за посебну, ширу причу. Српски лингвисти и овом приликом, по обичају у последњих двадесетак година, подељени или ћуте. Такве су им биле и реакције. Од оне озбиљније Требињске декларације о српском језику и писму (свака част маленом Требињу у коме се у ово време више и озбиљније брине и о српском језику и о српском писму него у Београду). Реаговало је још неколико српских лингвиста (на пример, Срето Танасић, Слободан Реметић и Милош Ковачевић). Посебна реакција је била од српских лингвиста, наравно, Ранка Бугарског који је међу главним, директним потписиницима сарајевске Декларације, а тек је занимљива реакција председника Одбора за станадардизацију српског језика академика Ивана Клајна који се, иначе, не слаже с називом српски језик, него сматра да је бољи назив „српскохрватски“ или „југословенски језик“ (то му је чак боља називна варијанта!) и који је одобрио (као рецензент) Правопис српскога језика у коме су српски лингвисти исмејали и багателисали уставну одредбу о ћирилици у српском језику и одузели српском писму уставни и лингвистички природан суверенитет подредивши га „латиничком писму из српско-хрватске језичке заједнице“ (да би избегли прави назив те латинице: хрватска). Председник Одбора за стандардизацију српског језика потрудио се да не закасни да се изјасни о „сорошевском“ „заједничком језику“ и накнадним потписом те „стручне“ Декларације која личи на Бечки договор из 1850 године, у којој је чак и Вук Караџић избегао да се спомене назив језика који се у свим његовим делима ипак наводи само као српски језик. Али је ова сарајевска Декларација о заједничком језику чак и гора од Бечког договора из 1850, јер тада није било „мудраца“ да тај језик назову „заједнички“ јер су знали сви да је ту реч о истом језику и не спомињу се никаве варијанте.
Наше је да се овде јасно искажемо у свом предлогу који би имао лингвистички, научни ослонац а који би уважио и политичко-практичну нужност. Учинићемо то кроз макар два озбиљна питања и заснован одговор у вези с овом „балканском језичком заврзламом“ од које је српски народ често био угрожен и у свим окупацијама Срба и Србије и у свим насилним утицајима светских моћника из Европе и света на њих.
Дакле, могу ли да постоје варијанте било ког безименог и непостојећег језика (осим српског)? Нисмо досад чули да игде у свету постоји неки језик који има само варијанте, а нема своју лингвистичку и суштинску постојаност.
Који би могао бити излаз у вези с овим свим реченим?
Српски језик би морао и могао да остане то што јесте: српски језик (иако је он данас лоше нормиран и тако лоше нормиран служи српском народу више за разбијање него за нормалну народну хомогенизацију преко књижевног језика). Постоји, дакле, једини излаз лингвистички и здравополитички за „заједнички језик“ на Балкану: признати природну, јасну чињеницу да постоји српски језик и да, стицајем више разних околности, постоје данас (како-тако, ето тако) нормиране (како-тако озваничене) његове варијанте које би се лингвистички могле звати: „хрватскосрпски“, „бошњачкосрпски“ и „црногорскосрпски“. И то би било оправдано на известан начин зато што има макар каквог лингвистичког основа, јер је реч о српском језику нормираном посебно на хрватски начин, на бошњачки начин и на црногорски начин. Има некакве оправдане основе за те називе иако не постоје „аустријсконемачки“, „америчкоенглески“, „аустралијскоенглески“ и сл. називи за варијанте енглеског, немачког и других велики језика у Европи и свету. А углавном не постоје зато што те варијанте (иако у стварности постоје, наравно) нису нормиране и озваничене.
Сарајевска Декларација о заједничком језику је гора чак и од текста Договора у Бечу (1850) о једном језику.
(На трећи дан Васкрса 2017)
