ПЕЈЗАЖ У КОЧИЋЕВОЈ ПРОЗИ

У Андрићевом тексту Земља, људи и језик Петра Кочића[1] читалац се најприје подсјећа на ријечи аустријског мајора Густава Томела, ријечи којима мајор Босну описује као вилајет изукрштен у свим правцима дивљим планинама. Колико год изгледао стереотипно и тек мало сликовито, утисак мајора, заправо, упућује на важну, како животно, тако и умјетнички, особеност босанског вилајета. Планине, дивље и лијепе, поносне и замамне, свијетле и мрке у исти трен, као и цјелокупна природа у коју је уроњен Кочићев човјек, једнако се рефлектује и на унутрашњи погон људског бића, као и на друштвени спољни оквир, а све скупа на кочићевски стваралачки израз.

 Пејзажи, посебно планински, су врло чести стваралачки реквизити Кочићеве наративне парадигме, некада толико доминантни да равноправно функционишу са осталим ликовима текста. На то илустративно упућују сами наслови збирки-Са планине и испод планине и Јауци  са Змијања. Дубока прожетост и условљеност човјека и природе на стваралачком плану рађа врло успјеле, умногоме лирски и симболички  испуњене слике, што заједно доприноси извјесној поетизацији прозног приповиједног ткива. Наиме, већ је Јован Скерлић ово раздобље у књижевности назвао лирски реализам, ријеч реализам (у класичном схватању ове епохе) сама по себи више није могла  прецизно да подржи стилски израз који се отварао, те је, самим тим, реализам допуњен епитетом лирски. Такође, Јован Деретић ову епоху у својој периодизацији не насловљава само реализмом или неким другачијим реализом, већ  Између регионализма и модерног израза, што је доказ унапређења књижевног поступка, односно проширивања регионалне тематике уношењем елемената ( поред осталих) чулно доживљеног пејзажа.

Пејзаж у Кочићевом стварању има крајње функционално присуство, потврђено најприје као рефлекс, огледало онога што се дешава унутар самог лика (а, што је, с друге стране, условљено измјеном тачке гледишта и уопште узевши приповједачком ситуацијом), па сликајући природу, аутор слика борбу, неправду, чулне сензације, пркос, бол, побједу. Крајишки пејзаж захвата човјека, саображавајући се тако међусобно у бојама, кретањима и утисцима. Природа свеукупно постаје пунија, богатија, она је оквир у чијем центру је смјештен лик, који са њом достиже потпуну идентификацију.

Посебну доминацију пејзажа или, могли бисмо рећи, и поетско-чулну сврсисходност пејзажа налазимо у оним приповијеткама које је Деретић згодно назвао приповијетке са мјесним приједлозима-Кроз свјетлост, У магли, Кроз маглу, Кроз мећаву  (и то најгушћу у прве три наведене, да је некад, како тврди Новица Петковић, тешко повући јасну границу између тога шта је прозни израз, а шта поетски). Наиме, у поменутим прозама мотив босанског пејзажа, односно босанских планина је, заправо, одраз онога што се дешава у пренапрегнутој свијести лика, дакле, пејзаж обавијен мећавом, маглом, кишом пресликава доживљаје унутар лика:Лик Марушке (Кроз маглу) се смјешта у топос који одговара њеној судбини, смјешта се поред једног огољелог трна,чије су шиљасте, влажне бодље, са некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну дрхтаву маглу[2]. Пејзаж је, дакле, слика и прилика Марушкиног животног пута, судбине којој хрли као у неком магновењу. Такође, додатно је појачан звучним сензацијама, које читаву слику изњедрују као симбол магловитог живота у јесењем нестајању. Магла је симбол душевног немира и невида, а и симбол могућег бијега пред тежином живота. Као и Магла, тако и Свјетлост расвјетљава унутрашња стања лика, његова расположења. Опис буђења прољећа је алегоријски дат сликањем бујног женског тијела, чиме се, као у народној пјесми,  наговјештава љубавни занос двоје младих. Јездећи кроз планину, у јунаковој свијести оживљавају сјећања на љепоту дјевојке Виде. Сјећања су обојена бојама и звуковима природе, у коју је младић дубоко зароњен, те једино тако и може да проматра свијет око себе. Физички изглед Реље Кнежевића (Кроз мећаву) илустративно је потпомогнут пејзажним регистром, како би се осликао цјелокупан модел животних околности, које од човјека чине правог крајишког горштака, неустрашивог и достојанственог и зато је Реља  као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се уздижу поврх његова села[3]. Пејзаж се овдје у стваралачком поступку не исцрпљује, наставља дубље, добија антиципаторска својства, вјетром предсказујући будуће губитке некадашњег поносног домаћина.

Антропоморфизирана  природа у Кочићевом дјелу проноси пјесму свог човјека, који је могао бити поробљен аустријском чизмом, или заробљен  личним опсервацијама и траумама, или обавијен мећавом, угушен маглом, или, пак, обасјан свјетлошћу новог љета. Социолошка и психолошка мотивисаност пејзажа, посебно планина, очитава се и чује и у њиховој безгласности. Над суровошћу окупатора(Код Марканова точка), планине остају нијеме, ћутањем затанчене, тужне због судбине поробљеног човјека. међутим, с друге стране, умију  громогласно да одјекују и у таласима шире симболичан тријумф (Јаблан). Вуков гај и човјек се поистовјећују, функционишу као једно биће, сјеча Гаја истовремено условљава смрт човјека. Живот им је међусобно испреплетен, условљен обостраним судбинама. Суштински живот  дат је у заједничењу човјека и природе, у непрекидном односу и једино у тој синтези могућ. Саобразивши се са човјеком, природа се ољудила и поетизовано приповиједа о свим трептајима унутрашњег крајишког бића.

Пејзаж (поред осталих елемената) помјера приповиједано од догађаја ка доживљају, дајући тексту поетски тон, што резултира укидању широке нарације. Наиме, превласт дескриптивних партија над наративним потврђује колебљивост жанровских концепција, што се, свакако, уклапа и у поменуте називе епохе којој Кочић стилски припада. Такође, треба рећи да је Кочић  писао тзв. пјесме у прози, али се поетизација осјећа и у оним прозама које нису тако насловљене, и у том смислу, најчешће,  планински врхунци су узети као лирски реквизити: О, како је нешто страховито и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу, обузимало нас својом снагом. Ми смо дрхтали, осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени уједно с тим планинама и магловитим укочени брдима[4]. Планина има свој језик, своју пјесму инспирисану човјеком, а и човјек пјева потакнут природом. У густу планинску маглу (У магли) зарања младо биће, пјевајући пјесму пуну бола, бјежећи од живота далеко у планину.  Јелике и оморике су крајње сензибилна бића, увијек тужне, у њима срце пишти, нико га не чује, сузе теку нико их не види[5], сузе су им бодље, изоштриле се од дугог ишчекивања прољећа. Језик је поетски  набујао, захваћен са неког планинског извора, који је и пун чари, али и несреће.

Лирски вео пејзажа носи Кочићеву прозу у свијет симбола, алегорије и импресионистичких слика.Сва љепота пејзажа Крајине, пуна осионости, магле, туге, одјека и свјетлости сублимирана је у бићу човјека, нераздвојива од његовог цјелокупног хабитуса. Мрачајски прото је црн, мрк као што су затамњене планинске ноћи у јесен, у које се одметнуо и под којима сам бдије, Мргуда из истоимене прозе је персонификација планинске дјевојке, планинског чеда једрине, снаге и животворности. Пејзаж није само декор већ свод којим је човјек обавијен. У том сусрету, у том јединству, које обезбјеђује једино могућ живот, Кочић ствара дјело.

Aутор Росанда Пауел

 

[1] Андрић, Иво, Земља, људи и језик Петра Кочића, у. Предговор књизи Кочић, Петар, Приповетке, Просвета, Београд, 1988., стр. 5;

[2] Кочић, Петар, Изабрна дела, Народна књига, Београд, 1958, стр. 92;

[3] Исто, стр.164;

[4] Исто, стр.123;

[5] Исто, стр. 88.