Није спорно да је ћирилица запостављена. Да замире као што нам села нестају. Као што је све мањи број дјеце која се у Срба рађају. Ћирилица је писмо српског језика од 12. века, од Мирослављевог јеванђеља. Латиница је званично писмо српског језика први пут постала 1915. године, када су Аустријанци забранили ћирилицу. Потом, укинула ју је и НДХ 1941. године, а ове – власти Вуковара, у Хрватској.
А ко је склонио ћирилицу у Србији, са фирми продавница, са реклама, са већине књига, новина, са већине телевизија и многих сајтова?
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо”, пише у Члану 10 нашег Устава. Да, али то значи само да ћу рачун за струју добити на ћирилици, пресуду неку, да ће исписи на државној телевизији бити на ћирилици.
Закони се не баве ћирилицом. Ни заштитом и његовањем српског језика. Па ко се онда тиме бави? Нико. Јер да се бави, не би се нешто што се коријенило дуже од осам вијекова повукло пред нечим што се појавило почетком прошлог вијека. Оно мало појединаца и организација који се повремено јављају писмима и саопштењима указујући на угроженост ћирилице и српског језика, немају никакву моћ. Њима се чак ријетко ко и супротставља. Ови „свјетски људи”, „модерни”, ови нови власници свега и свачега ћуте и тјерају по своме. Ако се ко и огласи, тврде да то тржиште захтева.
Многи стручњаци за маркетинг и економисти кажу да је бар 30 добрих разлога да се ћирилицом привуче пажња купца. Овде нема мјеста да се наброје, али ако творци реклама желе да привуку купце, онда они мисле, судећи по „стању на терену”, да купци огромном већином више воле латиницу. На основу чега то мисле?
Рекламе су моћне и не само да намећу производ, већ и писмо којем се изражавају.
Држава на све то не обраћа пажњу. А дужност јој је да чува споменике културе, у које спада и писмо, споменик стар више од осам вијекова.
Држава би могла да обавеже све власнике телевизија националне фреквенције да користе ћирилицу. Могла би да се умијеша и тако што би штампано латиницом нешто више опорезовала, а књиге и остало што се штампа парама из буџета да буде обавезно на ћирилици. У сваком случају, да се умијеша у судбину језика и писма који су стуб националне особености, израз савременог стваралаштва и чувар националне свијести.
Држава мора да нађе начин како ће непрестано да подучава, прије свега дјецу у школама, да је ћирилица важна, као и због чега је важна. Да знамо њену историју и да смо свјесни због чега је чувамо и данас, посебно данас, када смо се нашли у свјетској мрежи интернета и једног, најмоћнијег језика и културе.
politika.rs