СКЛАД РАСКЛАДОМ У ЖИВОТУ И СТВАРАЊУ ЛАЗЕ КОСТИЋА

Сва књижевна дјела, или, пак, сва умјетничка дјела, не настају као засебне, аутономне појаве већ су увијек сегмент једног контекста. Самим тим, пошто су објављена, дјела се увијек и не догађају као својеврсни умјетнички потреси  већ неријетко остају прећуткивана, чекајући плодотворније услове контекста за свој будући, вјечни живот. Костићево стваралаштво је морало чекати свој ред (а, у том реду су стајали и други великани, попут Павића, Чехова, Бодлера, Диса...) и док ишчитавамо Костићево дјело у контексту српског романтизма и, уопште узевши, док упознајемо Костићев живот и мјерила, постаје нам јасније зашто није одговорио естетичким критеријумима критичара свог доба (Богдан Поповић, Јован Скерлић).

У скоро свим књижевно-историјским разматрањима дјела Лазе Костића аутори су помињали осебујност његове личности, многострукост његовог талента, знања, активности, зна се да је поред књижевног опуса, оставио и студије о позоришту, филозофији, затим естетичке расправе, преводе Хајнеа, Хомера, Гетеа, Шекспира...Међутим, иако несагледив опус, сав живот и дјело Лазе Костића је пуно противрјечности, несклада. То је пут од једне тачке ка другој, потпуно опречној, чиме се   асиметријом долази до симетрије. На том трагу настаје и Костићев пјеснички концепт, а и лични, животни. У Костићевом књижевном, а и личном животу долази до неусаглашавања многих сфера, иде се од једне ка другој, при чему се почетни ставови у том промишљању потпуно редигују, добијајући нови смисао и значај. Контрадикторност, ма колико изгледала  константно, она се повија, заобљује оштрице и постаје двострукост којом се ријечи пјесме и живот, ипак,  хармонизују. У том је моћ костићевског књижевног израза, који, као такав, тешко да је могао да одговори естетичким идеалима Богдана Поповића, идеалима  од којих је полазио при састављању Антологије (песма мора бити јасна и мора бити цела лепа[1]). Довољно су биле густе мреже нејасноћа у Санта Марији дела Салуте да је Поповић није антологијски забиљежио, али касније је дата пјесма, односно молитва постала незаобилазна у сваком избору српског љубавног стиха. Овим се само додатно учвршћује идеја о дијалектичком јединству Костићевог стваралачког чина.

Пјесме попут Санта Марије дела Салуте и није могуће разјаснити без познавања контекста којем пјесма припада, као ни без улажења у широко симболичко поље на коме се пјесма рађа. Сво Костићево дјело, чак,  можемо посмарати као симбол заноса и пркоса, те као симбол филозофско-космичких визија. Као стваралац, Костић се издвојио међу својом пјесничком сабраћом (Јакшић, Змај) најприје у поетичким начелима, односно, како би то духовито Винавер оспољио, вратоломијама, што је, с друге стране, свеукупно сагледано стваралаштво чинило полифоничним.  Полифоничност израста из укрштања супротних сила, захваћених из различитих оквира, било космичких, било материјалистичких. Костић је своју теорију о укрштању сила као основном космичком закону и као основи љепоте изнио у својим студијама Основи љепоте у свету и Основно начело, као и у књизи о Јовану Јовановићу Змају. Наиме, начело укрштања постаје темељ Костићевог манира: укршта се сан и јава, младост и старост, тама и свјетло, срце и разум, и у том правцу је Костићева констатација како је и фантазија исто тако реална или још изразитије стихови: Од јаве си ков'о снове, сад од снова јаву вези (Моја дангуба).

 На премисама овог начела развијала се Костићева поетика од самог почетка, па све до посљедње пјесме, али најдуже стваране, пјесме Санта Марија дела Салуте (више од двије деценије је дотјеривана до коначне форме), која је својеврсна алфа и омега Костићвог рада, а и личног живота. У њој је све, у њој су језичка блага, еуфоније, симболи, у њој је и ћирилица и латиница, све је сливено у Костићево начело постизања склада раскладом.Наиме, гледано лексички, ријечи Санта Марија дела Салуте су дио романске лексике и као такве немају везу с остатком пјесме. Такође, можемо отићи даље, па уочити да ни акценат, музика ових ријечи не корелира са остатком, и даље још да одемо, с обзиром на то да су ријечи из романског језичког корпуса, исписане су како би се у оригиналу и писале, дакле, латиницом, што је опет контраст ћириличком остатку пјесме. И могли бисмо овако наилазити на мноштво супротстављених полова, међутим, иако се много тога укршта у пјесми, не само на плану правописа и звука, ипак, све је милозвучно, угодно и врло спретно компоновано, хармонично. Ако останемо на истом трагу, довољно је само сјетити се наслова пјесме Међу јавом и мед сном, који антиципра тему стања ухваћеног између јаве и снова(овдје можемо подсјетити да је мотив снова присутан у пјесништву Костића-Снове снивам, Међу звездама...). Пјесма симболички расвјетљава тренутак пјесничког стварања, трен заноса дат разапет између памети и маштовито виђеног свијета:Срце моје, срце кивно, убио те живи гром, што се не даш мени живу разабрати у плетиву, међу јавом и мед сном.

Нису само стихови били костићевски укрштени, био је такав и Костићев лични живот. Скоро да нема студије, чланка, а не књига о Костићу које нису споменуле име Ленка Дунђерска. О односу Костића и Ленке пишу многи критичари, позивајући се на Костићеве дневничке записе на француском језику. Ленка Дунђерска је, како се већ зна, била Костићева љубав (умрла је врло млада, у 25. години, од грознице), а разлика у годинама између њих двоје као да је била потврда оног Костићевог начела да се љепота рађа укрштањем супротних сила. Зна се и да је био ожењен богатом дјевојком Јулијом. Паланачки, мада он није могао бити њен Ромео. У данима када је она умирала, објављена је Санта Марија дела Салуте. Да би пјесма била јасне и цела лепа, како је Богдан Поповић налагао, треба се имати на уму контекст којем припада. Наиме, треба знати Костићев лични живот, љубав према Ленки, а потом и критеријуме којима се водио. Стихови:Старија она сад је од мене, тамо ћу бити доста јој млад, где свих времена разлике ћуте, Санта Марија дела Салуте, можемо само појмити у контексту Костићеве љубавне разапетости (жена с којом живи и жена коју воли), која се, као и све остале, међу звијездама, у свјетлости хармонизује.

Лаза Костић је био прећуткиван, одбациван, грубо оспораван, подругљиво називан надимком Манити Лаза, његово дјело није могло да се догоди у датом контексту  у којем је настајало, морало је да сачека услове да би се збило. И то се заиста збило. И не само то, наставља даље, потврђује алфу и омегу Костићевог стваралачкг чина, а и животног. И дјело и живот су постали међусобно испреплетени, али у потпуној симетрији.

 

Аутор: Росанда Пауел.

 

[1] Богдан Поповић, Огледи о књижевности, Рад, Београд, 1984, стр. 119;