РУКЕ У ДЕРВИШУ

Синестезијски донесен опис руку у Селимовићевом роману Дервиш и смрт доприноси осебујности, како стилског, тако и лексичко-синтаксичког плана. Опис је врло субјективно изражен (што условљава успостављена приповједачка парадигма, која је резултат симбиозе приповиједања у првог лицу и персоналне приповједачке ситуације). Кроз спознајно-доживљајни механизам лика (дервиш Ахмед Нурудин) се опсервирају руке кадијине жене, при чему се уочавају врло егзактни детаљи, који реченицу чине разгранатом.

            Да би се руке антропоморфизирале, покренут је, прије свега, читав предикатски регистар (мировале су даве се, лебдјеле су, падале су, одлутају, договориле се...). Спретно нађени предикати удахњују живот рукама, подстичу их, чинећи од њих двије сипе, два цвијета или двије животињице. Предикатима назначене радње руку појављују се, само на први поглед, у наративном смислу, тек само дјелују као да покрећу точак неких збивања. Међутим, ако се пође од контекста дате дескрипције, (дакле, несрећни дервиш Нурудин долази код кадијине жене да моли за спас заробљеног брата, брат је заробљен по наређену кадијином) руке су један врло сензибилно запажен детаљ на кадијиној жени, њен први квалификатив: Прво сам запазио њене руке.[1] Важно јесте да се руке истакну, да се истакну у свим ситним симболичним радњама које обављају, а не да се истакну радње саме по себи. Предмет описа је, заправо, интересантан збир покрета којима руке живе у очима дервиша: Мировале су у крилу, састављене , обгрљне, као да се даве у тихој чежњи,, или чувају једна другу да не одлутају, да не учине штогод неразумно, непомичне у непрестаном таласању што се једва видјело, слично немирном дрхату, лаком грчу од преобиља снаге. [2]

Особеност и осебујност руку се исказује фреквентном употребом именских предиката, те  атрибутима и одредбама, што илустративно дочарава горе наведени примјер. Наиме, реченица, и уопште цјелокупан опис, би се могао свести и на елементарнији облик, али би се тиме изгубило од  релевантних обиљежја, која руке чине  животворним. Уочљива разгранатост на лексичко-синтаксичком плану условљена је тачком гледишта дервиша, која је сложена у контемплативном и вредоносном смислу. Зато, уствари, условно речено, дервиш као персонални медиј и не приповиједа, цјелокупан дати опис руку је рефлекс његове свијести, његовог опажајног система. Руке су стога оживјеле, тражећи се, њежно, падале попут заљубљених птица, на атласно кољено. [3]  

Метонимијски изражена слика кољена читавој овој сензуалној игри даје посебан,  крајње емоционалан тон (на другом мјесту кољено је мермерно). Стилско је богатство веома тананих запажања на рукама и око њих: Најљепши су били прсти, дуги, гибљиви, свијетле коже саливене у правилне чуњеве, са сјенкама прегиба, зачудно живи кад су се полако ширили или скупљали у прозирну чашку, као латице. Дервишево гледиште, које је асоцијативно-рефлексивно, као и цјелокупан роман, биљежи све оне детаље у свом окружењу сходно својој структури, те тако руке кадијине жене бивају обрађене кроз доживљајно Ја дервиша, и тиме живе на начин како их дервиш опажа, односно доживљава.

Значајан дио дескрипције је посвећен осамостаљеној егзистенцији обје руке, њиховом размимоилажењу, градећи при томе свака свој пут: Имају властиту путању, своје прохтјеве и своју љубав, своју љубомору, чежњу и блуд.[4] Такође, аутономност руку једне од друге, са наглашеним свим правима која имају (горе наведени цитат), буди у дервишу мисао, брзу и безопасну, бат неког другог живота у њему. Наиме, описом засебно виђених руку у дервишу се јавља задовољство сликом коју има пред собом. Опис и задовољство су расли заједно, разгранато се ширили у мислима, односно реченицама, и на стилском нивоу донијели необичну ризницу значајних опажања. Како је опис сазријевао, тако је сазријевало и дервишево уживање у љепоти, као и надмоћ, да би се, пред прагом  свијести прекинуло: А онда ми је дошло до свијести да је опасно и ово радосно посматрање(...)оживјело је нешто нежељено у мени[5]. На овој тачки се и стаје са описом, оборене главе, јер су почеле да из тамних закључаних брава дервишевог бића провирују сјенке из прошлости.

Веома дискретна цијела, да кажемо, играрија руку кадијине жене, дата кроз опажајно-доживљајно Ја дервиша на лексичко-синтаксичком, те стилском нивоу изњедрује врло суптилне слике. Вјештом употребом предиката, атрибута, тј. епитета, метонимије, персонификације, читавог дескриптивног регистра допринијело се сензибилности, а и експресивности датог дојма. С друге стране, синестезијом се дата слика руку још додатно онеобичила, постала  жива, блиска и дубока.

 Aутор: Росанда Пауел

 

[1] Меша Селимовић, Дервиш и смрт, Подгорица, 2007, стр. 23;

[2] Исто;

[3] Исто;

[4] Исто, стр. 24;

[5] Исто, 24