Естетска примамљивост Рата и мира код читаоца побуђује ону врсту заинтересованости да се одмах пренесе у свијет штива, саображавајући се с њим, чинећи себе, тако рећи, једним од живих учесника романа. У таквој умјетничкој заводљивости, и читалац се преиспитује, прати ликове који се ослобађају гордости (врло присутне теме Толстоја, како у дјелима, тако и у личном животу) и који по танкој жици ходе све до потпуног прочишћења, метаноје, најтежег пута, али најважнијег, пута ка смирености и смјерности. На том бојном пољу највећу битку у свом животу је био витез, кнез Андреј Болконски, побјеђујући свог моћног противника-гордост, и умирући оба пута, рађао се нов, са вољом да свима опрости, а најприје себи. Битка код Аустрелица и Бородинска битка су биле само спољашњи повод, окидач за суштинску борбу са многим заблудама, у којима је растрзан живио. Већ на првим страницама романа интимно наслућујемо да ће се с кнезом Болконским десити нешто крупно и неизбјежно, што се, прије свега, очитава у његовом одговору на питање грофа Безухова зашто иде у рат: Зашто? Не знам. Тако треба. Осим тога, идем...-он застаде. Идем зато што овај живот који проводим овдје, овај живот-није за мене.[1]
Живот кнеза Болконског се, споља посматрано, осипа већ самим разлозима због којих иде у рат, а потом слиједе ратни губици, губитак жене, Наташе, оца, имања, и све што се ниска више расипала, то се све више уланчавао, сабирао нови Болконски, преображени, који рањен, као у неком у магновењу, спознаје да је било нешто у том животу што није разумио и што не разумије. Оставио му је креатор да то тога сам дође кроз претпрпљене муке, посебно након Бородинске битке, кад му пред очима оживљавају сви најљепши тренуци дјетињства, чисте постеље и умилних успаванки дадиље, тренуци који сад живе и овдје, а не само у далекој прошлости. И због којих и он сад нов живи, спознавајући колико је претходни живот, живот пун јуриша, команди, потребе за славом и орденима тако безначајан спрам слика и осјећања која га носе: Кнез Андреј се није више могао суздржати па заплака, ронећи њежне топле сузе над људима, над собом и над њиховим и својим заблудама. Самилост, љубав према браћи(...), љубав према непријатељима-јесте она љубав коју је приповиједао Бог на земљи, којој ме је учила кнегињица Марја и коју ја нисам схваћао, ето, зашто ми је било жао живота.[2]
Спознаја ништавила, безвриједности сопствених идеала код кнеза Болконског започиње још након рањавања у бици код Аустрелица, кад се изнад њега небо отвара нудећи путоказ којим треба ићи, а то је значило одрећи се оног бившег себе и постати онаквим каквим би се могло постати. Постоји само високо, мирно и свечано небо, а он га сам тек први пут види, што му још више појачава утисак бесмислено проведеног живота, али и рађа радост због могућих унутрашњих ослобађања. У томе је његова побједа иако лежи рањен, или, боље рећи, лебди негдје између два удаљена пола. Међутим, стићи до оног другог краја себе кад буде још теже рањен и као такав кад се буде потпуно преображен родио и умро у исти трен. Небо својом величанственошћу и новим смислом засјењује чак и дотадашњег војног ауторитета Наполеона: Њему се у том часу чинило тако јадно све оно што је занимало Наполеона, па и сам му се његов херој и та његова испразна таштина и радост због побједе учинише тако сићушни према оном високом, праведном и добром небу које је он видио и схватио(...)[3] Небо је љепотом свог бескраја ослободило Болконског свих оних скучених, строгих војних идеала, а и животних, којима је гордо жудио, процијењујући их сада са становишта нових спознаја. Нове спознаје након аустрелицке битке су биле за кнеза духовно буђење, ослобођење из тамнице таштине, и схватање новог смисла живота оличеног у мирној пловидби облака по добром небу. Живот му је тек сад био лијеп јер је испуњен тишином и смирајем, иако лежи рањен и обезнањен.
Доживљај новога себе и свега око себе, као и схватање промашености дотадашњег живота побуђују сад сазрелу потребу да се руке и срце дотакну Јеванђеља, а такође, израз су воље да се душа опростом отвори и за оне који су је некад начели болом, прије свих Анатол Курагин и Наташа Ростова: (...) а најживље је замислио онај тренутак на превијалишту кад је видио како се пати човјек који му је био мрзак (Анатол Курагин, примј. аутора) и када су му на ум дошле оне мисли што су му обрисале срећу. И те му мисли сад обузеше душу, лако, нејасно и неодређено. Сјетио се да је сад нашао нову срећу и да та срећа има нешто заједничко са Јеванђељем. Зато је затражио да му даду Јеванђеље.[4]
Кнез Андреј Болконски, као и Наташа, обоје, долазе до прочишћења љубављу и молитвом. Лишени гордости, преображени, представљају Толстојеве идеале у хришћанском смислу. Љубав Бога живог је она љубав којом је кнез Болконски једино могао опростити Наташи и Анатолу, а прије свих себи и читавом животу: И баш сам зато био онако радостан кад сам осјетио да волим онога човјека (Анатолаа Курагина, примј. аутора). Шта је с њим? Је ли жив... Кад човјек воли људском љубављу, онда се љубав може претворити у мржњу, али се божанска љубав не може промијенити.[5] Такође, и Наташа је у свом тражењу дошла до себе саме, и то молитвом. Она је интимно осјећала да њеним срцем руководи Свевишњи, никако рацио, што свакако корелира са природом руског човјека.
Кнез Болконски други пут умире, али засвагда, али се и засвагда рађа нов. Преображењем, ослобађањем таштине, славољубља, кнез Болконски бива опет оживљен, не више ореолом витештва већ постаје ближи човјеку који је могао мирно склопити очи, опраштајући се од живота који је тек сад разумио и опраштајући свима за све. Смрт је била буђење за кнеза Болконског, како је и сам осјећао. Пробуђен и лак, без спутаности и грча, кнез Болконски тако је прихватио смрт, осјећајући да се туђи од свега земаљског.[6] Иако је некад интензивно осјећао страх од смрти, сад се страх распршио у разумљиву лакоћу живљења, прожету начелом љубави, које руши препреку између живота и смрти.
Аутор: Росанда Пауел