Готово је невероватно да је тако нешто некоме уопште пало на памет, а посебно је невероватно да је онај коме је то предложено предлог уопште могао схватити озбиљно, а камоли му удовољити, каже Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, поводом захтева хрватске мањине да се у Србији отвори лекторат за хрватски језик.
Први сте јавно реаговали на вест да су Хрвати тражили отварање свог лектората у Војводини. Назвали сте захтев апсурдним…
Отварање лектората тзв. хрватског језика исто је као и отварање лектората српског језика на катедри за српски језик. То је свакоме ко има зрнца знања из лингвистике више него јасно. Јер, језици који се политичком вољом осамостаљених република бивше СФРЈ Југославије данас зову „хрватски”, „босански” и „црногорски” ни по једном се научном критеријуму не могу сматрати посебним језицима различитим од српског. Нема данас ниједног озбиљног лингвисте чак ни међу Хрватима, Бошњацима и Црногорцима који сматрају да није у питању исти језик. Сви су они само варијанте Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Чак се и у познатој, у основи антисрпској, Декларацији о заједничком језику, јавности представљеној у Сарајеву 30. марта 2017, а коју је потписало на хиљаде хрватских, црногорских, бошњачких, па и српских интелектуалаца, каже да се „у БиХ, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик”, и да „коришћење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика”. Па како је онда унутар једног истог језика на катедри на којој се изучава тај језик могуће отварати лекторат – тог као матерњег језика?
Вама није толико споран тај захтев, колико наш пристанак на њега.
Није ни чудно то што су Хрвати тражили лекторат „хрватског језика”, јер кад је хрватска језичка политика у питању, ту се ничему није чудити. Не треба се чудити томе што политичари не знају много о језику. Али се треба чудити да озбиљни политичари у питањима која се тичу српских националних идентитетских критеријума, нису осетили никакву потребу да се консултују са било којом филолошком институцијом Србије. И то још у време доношења Декларације о опстанку српског народа, чији суштински део би требало да представља заштита српског језика и писма. Без обзира на то што су новине објавиле да је дат пристанак за отварање овог лектората – ја у ту вест не могу де верујем, јер је она не само против научне, него и против здраворазумске логике, а да се и не говори колико је она у корист српске штете.
Да ли су права хрватске мањине угрожена уколико она нема лекторат?
Србија, односно њени одговорни политичари имају посебан проблем са тумачењем Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, у којој се експлицитно каже да се мањинским језиком могу сматрати само језици који су „различити од званичног језика те државе”. Познато је да се различитост језика утврђује пре свега на основу међусобне (не)разумљивости. Српски филолози, посебно Одбор за стандардизацију српског језика, толико пута су указивали да треба разликовати „комуникативне” мањинске језике (језике различите од српског, какав је мађарски, албански, бугарски, русински и сл.) и „симболичке” мањинске језике (језике који нису лингвистички, него политички језици, и који ни у чему сем у имену нису различити од српског). Само на прве се односе обавезе из наведене Европске повеље. А српски политичари и посебно српска министарства просвете у дужем периоду гурају прст у око српској филологији, одобравајући школе, уџбенике, па и судске преводиоце за те „симболичке” мањинске језике, не хајући за апеле српских филолога, нити за изворни текст Повеље. Права хрватске мањине, као ни бошњачке, као ни црногорске, нису дакле угрожена по стандардима Европске повеље о мањинским језицима ни кад не постоје школе на тим језицима који по Повељи не испуњавају статус мањинских. А тек та светски уникатна лудост о лекторату унутар истог језика, зато што се он политички различито зове!
Који је критеријум за отварање неког лектората?
Лекторати се отварају за стране језике, на катедрама страних језика. Велики амерички социолингвиста Кенет Нејлор тврдио је да је разлика између хрватског и српског мања од разлике између белачког и црначког енглеског у Њујорку. Треба ли Американци да отворе на катедрама енглеског језика лекторат за „црначки енглески”? По истом критеријуму као и Хрвати, могу лекторат тражити и Буњевци, и не само они, него и Земунци или Дорћолци или Обреновчани на Београдском и другим универзитетима у Србији.
Своја права траже и Црногорци...
А Црногорци су посебна прича. То је једини народ на свету код којих уставно одређени „службени језик” није „у службеној употреби”, као што ни језик „у службеној употреби” није „службени”. То је једини језик који има фонеме за које наука не може изнаћи критеријуме. То је једини пописно мањински језик у Црној Гори, који је проглашен већинским, док већински српски нема никаквог законски утемељеног статуса. Црна Гора је једина држава која је избацила све значајне српске писце из школских програма, а завршени студенти „црногорског језика” траже да им Србија нострификује дипломе као дипломе „српског језика и књижевности”. И да зло буде веће, Министарство просвете сугерише решење препоруком „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу”. Да није трагично, било би смешно. Нико да се присети речи академика Милорада Екмечића да „црногорски језик није срамота једног народа, српске нације и неписмене интелигенције, него срамота цивилизације”.
На који начин могу да се реше ова питања?
Ова питања морају да се решавају у сарадњи српске филологије и српске политике. Не може, нити сме одговорна политика да се тако неодговорно односи према идентитетским националним питањима, какво је питање статуса, очувања и неговања српског језика. Никоме не може бити јасно како то да Србија признаје назив „босански”, а не „бошњачки” за језик Бошњака, а тај назив је омча око врата опстанку и Срба и Републике Српске у БиХ. То је само један пример колико српска политика игнорише став српске филологије. Без хармонизације лингвистичких и политичких ставова – све декларације о опстанку српског народа само су мртво слово на папиру. Јер, зар може постојати народ који сам игнорише своје најбитније националне идентитетске критеријуме и ставове своје националне филологије?