Видић: Ћирилица може да опстане само у једноазбучју, дакле - као једино српско писмо

* У репринт издање Вуковог буквара додат је  један лист који не постоји у оригиналу. На њему су једна поред друге ћирилица и латиница, како би се из тога закључило да је Вук аутор обеју. На челу тима који је урадио фалсификат је био др Голуб Добрашиновић

* Данас млади Срби докторирају на учењу Јована Скерлића, који је пре 100 година у име југословенства и суживота са Хрватима нудио да се Срби одрекну ћирилице а да Хрвати прихвате екавицу. Данас у Хрватској нема ни ћирилице, ни екавице, а ни Срба. Екавицу неће ни школовани Срби у Републици Српској

* Академик Павле Ивић је пре пола века на скупу пред стотину људи нудио још и више него Скерлић – и ћирилицу и екавицу за слогу са Хрватима! Хрвати су одбили сваку толеранцију понуђену од Срба, јер су желели да створе свој језик и своју државу. А шта су добили Срби? Добили су да професор са Богословног факултета поручује преко „Новости“ да „ми Срби требамо бити умерени у коришћењу ћирилице јер не живимо овде сами“      

* Па ако баш не можемо без два писма, зар онда не би било  поштено да ћирилица и латиница замене места - прве да буде у јавном животу више од 90%, а друге мање од 10%. Зашто то не би прихватили српски лингвисти ако готово сви редом пишу и говоре да је ћирилица прво, основно, главно, темељно, изворно, матично и какво све не друго писмо?!

* Судови су тек под притиском јавног мнења прихватили да судске пресуде пишу ћирилицом, али и даље не обавезују странке у спору да своја писмена морају достављати суду на том истом писму. Странке у споровима готово редовно заступају адвокати који пишу хрватском латиницом. Као да никад нису ушли у амфитеатар Правног факултета у Београду који носи име академика Лукића, него су студирали у Загребу или у Приштини

         * Ако у Србији и у Републици српској постоји и једно питање по коме су јединствени власт и опозиција, десни и леви, монархисти и републиканци, традиционалисти и геј популација, „прва“ и „друга“ Србија, србомрзитељска и родољубива интелигенција, онда је то став да Србима нема живота и напретка без хрватске латинице

___________________________________________________________________________________

         НИКАДА  није било ни лако ни захвално бити борац за националну ствар или општи и јавни интерес.

         Терет те улоге већ годинама носи електроинжењер Немања Видић који се бори да бори да ћирилица у животу српског народа у `производњи` српскости Срба игра улогу коју јој је историја наменила. Зато је написао и књигу „Издаја српске ћирилице“ која је повод што Факти са њим разговарају.

         * Зашто тврдите да је „Издаја српске ћирилице“ изведена увођењем и хрватске латинице у српски правопис?

         - Главни проблем је у томе што је српским правописом и хрватска латиница именована српским писмом, па овом књигом устајемпротив такве издаје и тражим да правописом само ћирилица буде именована српским писмом.

         * Ко данас потеже питање страдања ћирилице у Срба?

         - То су три удружења: ЋИРИЛИЦА Нови Сад, СРПСКА АЗБУКА Београд и ЧУВАРИ ЋИРИЛИЦЕ Ниш.

         * Има ли нешто заједничко у тих удружења?

         - Њима је заједнички став да ћирилица може да опстане само у једноазбучју, односно као једино српско писмо.  

         * Али, у новинама се спомиње и удружење из Требиња...

         - Постоји тамо удружење ЋИРИЛИЦА Требиње. Оно је почело са исправним ставом да је једино српско писмо ћирилица и да само као такво и може да опстане. Али су онда тамо почели да одлазе проф. др Милош Ковачевић и други „велики“ стручњаци за очување ћирилице у двојству са латиницом, чиме је то удружење претворено у лава без зуба. Исто се догодило и са удружењем ЋИРИЛИЦА Београд, чији сам ја био председник. Погрешио сам што сам на ванредну годишњу скупштину позвао проф. др Мила Ломпара, не знајући да је и он за два српска писма. Својим ауторитетом, а никако аргументацијом, поколебао је удружење у ставу да ћирилица може да опстане само као једино српско писмо и ја сам одступио.

         Данас то удружење оправдано носи име великог српског песника Добрице Ерића, који је за ћирилицу као једино српско национално писмо. Али, оно не делује по тој идеји, него се бави организовањем песничких вечери на којима се јадикује о судбини ћирилице.

         Постојало је и удружење ЋИРИЛИЦА Бања Лука, али се урушило само од себе јер је председник био универзитетски професор двоазбучњак, а то одмах значи „пиши пропало“.      

         * Зар инсистирање на једном писму не делује некако нетолерантно с обзиром на то да се део народ навикао на латиницу, па чак и не види неки велики проблем у томе што се и она третира као писмо Срба?

         - Овај народ није бомбардован само муницијом са осиромашеним уранијумом, него се диригованим медијима свакодневно бомбардује и сама његова национална свест, дезоријентисан је и блокиран равнодушношћу, па може да мисли још само о томе како да преживи и да дете ишколовано о трошку своје државе  пошаље на Запад. У таквој ситуацији замрло је или коначно умрло све што је српско. Зато народ не може ни видети ни разумети проблем писма. Али зато су на терет народа и његове државе школовани, плаћени и титулисани стручњаци који морају да бринуо о српској националној култури. А како су бринули? Издали су све што се могло издати. Данас млади Срби докторирају на учењу Јована Скерлића, који је још пре 100 година у име југословенства и суживота са Хрватима нудио да се Срби одрекну ћирилице а да Хрвати прихвате екавицу. Данас у Хрватској нема ни ћирилице, ни екавице, а ни Срба.

         Екавицу неће ни школовани Срби у Републици Српској.

         Академик Павле Ивић је пре пола века на скупу пред стотину људи нудио још и више него Скерлић – и ћирилицу и екавицу за слогу са Хрватима! Хрвати су одбили сваку толеранцију понуђену од Срба, јер су желели да створе свој језик и своју државу. А шта су добили Срби? Добили су да професор са Богословног факултета поручује преко „Новости“ да „ми Срби требамо бити умерени у коришћењу ћирилице јер не живимо овде сами“.       

         * Ви кажете у књизи да ћирилице има у јавном животу у једноцифреном постотку. Да ли то данас неко оспорава?

         - То нико не оспорава, па ни они који су и даље за два писма у Срба. Чак у књизи пишем да власт и лингвисти не смеју ни да спомињу колики је тај постотак и колики се он очекује после мера у корист ћирилице које је најављивало Министарство за културу, које је онда ућутало.

         * Написали сте да су власт и језичка струка наметнули српском народу двоазбучје и да не одустају од њега па макар ћирилица потпуно ишчезла. Ако је тако тешка ситуација по ћирилицу, зар онда ипак није реално да се пристане на два писма, с тим да се повећа њен постотак употребе у јавном животу? 

         - Па ако баш не можемо без два писма, зар онда не би било толерантно и поштено да ћирилица и латиница замене места - прве да буде у јавном животу више од 90%, а друге мање од 10%. Зашто то не би прихватили српски лингвисти ако готово сви редом пишу и говоре да је ћирилица прво, основно, главно, темељно, изворно, матично и какво све не друго писмо. Проф. Ломпар чак каже да је ћирилица доминантно српско писмо. Доминантно са једноцифреним постотком !

         Уозбиљимо се српска елитна господо и макар се приближимо духу уставног уређења језика и писма. Мени као инжењеру није пријатно да елити делим лекције, па јој пред јавношћу износим како дух уставног решења писма тумачи професор социологије и права - легендарни и генијални академик Радомир Лукић - чији сам ја следбеник. Он је био иницијатор уставног одређења писма 1990.г., а тим поводом у „Политици“ је написао следеће: „И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало њено национално писмо …“ Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа. “Понављам: да ћирилица влада, а не да је српски професори и академици даве хрватском латиницом; да је ћирилица „једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа“ са чиме се нико не сме поигравати, а поготово САНУ и Матица српска које издржава српски народ.      

         *  По Вама, изгледа да језички стручњаци и политичари нису послушали академика Лукића, па нису ни пожелели да уставно одређење писма заживи...

         - После Лукићевог чланка у „Политици“ тамо је уследио и чланак водећег српског језичког стручњака академика Павла Ивића, у коме он није крио дивљење према правнику Лукићу , јер је овај рекао оно што су требали и морали рећи језички стручњаци. Али, наслеђе титоизма српских лингвиста било је тако дебело и масно да су само ућутали. А кад је 2006. усвојен нови Устав Србије са још бољим одређењем ћирилице, лингвисти су се пет година предомишљали да ли да ишчекујућим српским правописом питање писма буде решено у једноазбучју у складу са Уставом, или у двоазбучју противно Уставу.

         Главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица овако је правдао кашњење правописа на 125. редовној седници скупштине Матице српске, одржаној 12. априла 2008. г. : „а) Писмо. Задржана је концепција постојећег текста М. Пешикана да редакторска група не би на себе преузела одговорност неовлашћеног арбитра још нерашчишћених проблема у вези са писмом. Преузима се, наравно, формулација из Устава, по којој су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.“

         Дакле, народ се на референдуму за Устав определио за једно писмо у српском језику - ћирилицу, али Пижурица ипак каже да проблеми са писмом нису рашчишћени па остаје како је Србима одредио Југословен и комуниста из Црне Горе Митар Пешикан – два писма у српском језику. А како се то „преузима“ формулација из Устава? Навођењем члана 10. Устава као забелешке најситнијим могућим словима, што је чин његовог омаловажавања и изигравања, као и потписивања смртне пресуде ћирилици. 

         *  Какве су последице супротстављености уставне и правописне норме у реалном животу?

         - Чим је у правопису написано да је и латиница српско писмо, а у Уставу да је службено писмо ћирилица, отворена је могућност нагађања шта се подразумева под службеном употребом, како би се нашло места за латиницу. По правнику академику Лукићу, службена употреба је свака она осим приватне, а видели смо и његово тумачење смисла уставног решења писма – да ћирилица влада у Србији. Дакле, уставно решење писма у ћирилици је о п р е д е љ е њ е за њу зато што је она темељна вредност српске националне културе, па самим тим и путоказ народу да њу користи и у приватној употреби.

         На другој страни су језички стручњаци и остали школовани Срби који не могу замислити Србију без хрватске латинице, па су смислили да је службена употреба писма само оно што пише држава, а да је јавна употреба све остало осим приватне употребе. Колико је то глупо, бесмислено и издајничко показаћу на следећи начин. Испада да није службена употреба писма у пословању приватних предузећа иако су она регистрована код државе са својим печатима и особама за законско заступање. Све што потписују те особе и што је печатирано су службени документи, па се као такви и признају од стране суда ако дође до судског спора.

         Судови су тек под притиском јавног мнења прихватили да судске пресуде пишу ћирилицом, али и даље не обавезују странке у спору да своја писмена морају достављати суду на том истом писму. Странке у споровима готово редовно заступају адвокати који пишу хрватском латиницом. Као да никад нису ушли у амфитеатар Правног факултета у Београду који носи име академика Лукића, него су студирали у Загребу или у Приштини.

         Дакле, последице супротстављености уставне и правописне норме у реалном животу су катастрофалне по ћирилицу.

         * Како службену употребу писма тумачи академик Иван Клајн, који је главни рецензент српског правописа?

         - Он јавно говори да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Врло лукаво је јавна употреба издвојена из службене, па је она за народ, а службена је за режим, односно „под морање“. Зна Клајн да ће ћирилица коначно и потпуно пасти заједно са режимом, кад за то дође време. Осим тога, кад се српска национална нит још више истањи, могућ је и овакав исход: као што је Вук, усмераван аустријском царевином преко Јернеја Копитара, постигао да се за српски књижевни језик узме народни ( говедарски) језик, тако ће се за писмо узети оно „народно“ – латиница.               

         * Али изгледа да проблем није само у почившем Пешикану и живом Пижурици, јер осим вас из два удружења нико у српским земљама не сматра да постоји неки проблем са писмом.

         - Потпуно сте у праву. Ако у Србији и у Републици српској постоји и једно питање по коме су јединствени власт и опозиција, десни и леви, монархисти и републиканци, традиционалисти и геј популација, „прва“ и „друга“ Србија, србомрзитељска и родољубива интелигенција, онда је то став да Србима нема живота и напретка без хрватске латинице . Али, није ни то данас најгоре, јер сви наведени нису много гласни, него се процес латинизације Срба одвија тихо испод дебеле жабокречине.

         Кад се очекивало да је српска мајка родила макар једног интелектуалца изван лингвистичке струке који ће бацити камен и пробити ту жабокречину, догодило се велико непријатно изненађење: већ дебели њен слој подебљао је опште признати родољубиви интелектуалац проф. др Мило Ломпар. У својој култној књизи „Дух самопорицања“ он је дао „теоретско“, тј., „научно“ објашњење стања писма у Срба, именујући и ову латиницу српским писмом. Тиме је сам себи скочио у стомак, јер не може бити већег српског самопорицања од одустајања од ћирилице, а именовање и хрватске латинице српским писмом значи управо то. Наим, ако је ова латиница уведена у српскохрватски језик политичком одлуком 1954.г. , а од тада до данас је ћирилица у двојству са њоме сведена на једноцифрени постотак, онда је, по елементарној логици, вероватноћа васкрсења ћирилице у том продуженом двоазбучју иста као и вероватноћа да на врби може да роди грожђе.           

         * Да ли Ломпар уважава тај аргумент да је латиница ушла у српскохрватски језик политичком одлуком 1954. године?

         - Ломпар, лингвисти и сви остали крију ту чињеницу као змија ноге, иако су економиста мр Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић о томе написали књигу, а касније је Јањатовић у новој својој књизи детаљно описао како су комунисти те године натакли Србима латинички јарам. Ломпар је понудио јавности сасвим другачију истину о окупацији Срба хрватском латиницом. По њему, никакве окупације није ни било.

         Назвао је ову хрватску латиницу контактним или граничним писмо , а у неком интервјуу црногорском медију чак и писмом „на граници свјетова“. Као, била је нека граница између Срба и Хрвата, они су контактирали, па је логично, по Ломпару, да су Срби примили хрватску латиницу, а Хрвати српску ћирилицу. Све лепо, суседски и спонтано. Али, Хрвати мрзе ћирилицу колико и Србе управо зато што их у њој препознају, па зато никад нису ни могли примити „контактну“ ћирилицу. Било је потпуно супротно од Ломпаревог сценарија.

         Римокатоличка црква води отворени или скривени рат против ћирилице још од 1060. г. кад ју је забранила као ђаволов изум, а Методија прогласила јеретиком. У време велике глади Срби у Херцеговини су прелазили у католичку веру за џак кукуруза кога је давала та црква. Такви Срби католици су морали примити латиницу, а онда су прелазили у Хрвате. Постоји овакво неумољиво историјско искуство – ко год се одвојио од Срба,  отишао је у латиници и почео је да их мрзи.

         Дакле, нико пре Ломпара није изговорио овако велику неистину да су Срби примили латиницу спонтано на некој граници, или на граници светова, него су они њу примили у Београду, где је столовао њен врховни заступник Јосип Броз. Уосталом, могли бисмо приупитати Ломпара да није можда граница са Хрватима била и негде поред Пирота, јер су и Пироћанци полатиничени, као и сва остала Србија.

         * Али поменута Ломпарова књига је одлично примљена код родољубиве српске интелигенције!

         - У томе и јесте катастрофа за српску ћирилицу. У овој мојој књизи Владислав Ђорђевић је уверљиво оспорио оправданост слаљења Ломпара по питању писма, а славио га је чак и академик Коста Чавошки речима да је Ломпар стекао непролазну славу увођењем одреднице о српској интегралној културној политици.

         Вук Караџић је писао и говорио о Србима трију закона (православци ,католици и мухамеданци), на шта се у ово време надовезао проф. др Петар Милосављевић. У својој књизи „Југословенска идеја и српска мисао“ критикује он хрватску и српску идеју југословенства и каже да идеја југословенства још није потрошена. Тј., још би могао експериментисати са Србима у корист југословенства. Пошто српска интегрална политика интеграли ( сакупља, повезује) Србе „сва три закона“ , онда је логично да је српска и латиница. Међутим, незгодно је по Милосављевићу фантазију то што Срба мухамеданаца и католика нема ни за експеримент.         

         Сад је линију Вук-Милосављевић продужио Ломпар, уз став да је ћирилица српско доминантно писмо. Добро сте чули – доминантно је писмо кога је мање од 10%. 

          * Зар су Срби данас полатиничени само правописом?

         - Нису полатиничени само правописом. Срби су полатиничени још у комунизму и југословенству, али је правопис највећа и непремостива препрека данашњем враћању ћирилице Србима. 

         * Због чега Ви дајете толики значај правопису?

         - Због тога што су Срби и даље остали у југословенству чији је симбол хрватска латиница, на штету српства чији је симбол ћирилица. А највећу важност правопису дајем зато што српска деца у српској просвети уче из српског правописа да Срби имају и своју латиницу. Тиме се репродукују све нови и нови латински јањичари.

         Такав правопис има и другу веома штетну функцију: одузима ћирилици карактер српског националног симбола, без кога она не може и не треба да опстане, јер постаје само једно од два оруђа за записивање српског језика. И изван просвете је огроман број необавештених Срба који сматрају да је њихово писмо и латиница, а такво схватање је забетонирано српским правописом.

         У данашњем српском правопису је једна од двеју глава латиничке змије и зато он не може бити српски. Лингвисти који су га писали нису били само против враћања ћирилице Србима, него и против враћања српског имена језика.

         Наиме, 1954. г. комунисти лингвисти су српском језику дали српскохрватско име, а 1990. г. кад се већ видео распад Југославије нису дозволили да у Устав Србије из 1990. г. уђе српско име језика, него је ушло српскохрватско име. Још и тада су лингвисти имали своје Друштво српскохрватског језика и поносили су се тиме што „њима нико није наметнуо то име, него је оно резултат њиховог научног уверења“.

         Тек је народ на референдуму за овај Устав из 2006. г. избио лингвистима из главе српскохрватско име језика и вратио своме језику српско име, а за њега везао само ћирилицу. Друга, и то већа глава латиничке змије је у САНУ, чији Институт за српски језик и после распада Југославије наставља са издавањем Речника српскохрватског књижевног и народног језика, уместо Речника српског књижевног и народног језика. Дакле, ту је исходиште србохрватства и хрватске латинице.

         * Ако сте у својој књизи написали да постоји општа равнодушност српске интелигенције у целини према садашњем правописном решењу писма, откуд Вам онда оптимизам да се нешто може променити?

         - Ја сам у свакодневном контакту са народом и безброј пута сам се уверио да је он доведен у заблуду па верује да је и ова латиница заиста српско писмо. Он тако закључује на основу следећег. Прво, свакодневно око себе види море латинице. Друго, чује од језичких стручњака из медија  да је Вук аутор и ове латинице коју данас користе Срби. Треће, чита у српском правопису (много чешће чује од других ) да је српско писмо и латиница. Четврто, деца уче у школи латиницу колико и у време комунизма – не да се овлада њеним коришћењем него да она замени ћирилицу. Пето, ни једна јавна личност не указује народу да се у Србији и у Републици Српској спроводи стари необјављени ватиканско-југословенско-комунистички државни програм расрбљавања Срба латинизацијом, па народ мисли да је та латинизација спонтана због неке мањкавости ћирилице. Шесто, народ види и чује од свог председника Александра Вучића да треба да промени свест, да се мане својих митова и прихвати латински протестантизам, па види да се он у ранијим кампањама потписивао са АВ, а сада са речи прелази на дела па се потписује са АV.

         Због свега наведеног народ се у свом незнању чак и чуди томе што неко уопште брине за ћирилицу, „јер је Вук нама смислио и нашу латиницу па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“.

         У последњих стотину година српски народ нема своју истинску српску државу, него је цело то време навођен на југословенски идентитет чији је симбол хрватска латиница, на штету свог српског идентитета чији је симбол ћирилица.

         Овом књигом ја само упознајем свој народ са истином о страдању ћирилице, а у божјим је рукама то да ли ће она „подстаћи неког да учини нешто“, па можда и да се избаци из српског правописа она срамотна одредница о латиници као другом српском писму.

         * Да ли Ви то оспоравате став лингвистичке струке да је Вук Караџић аутор и латинице коју користе Срби?

         - Неистину о Вуковом ауторству ове латинице шири понајвише проф. др Петар Милосављевић, и то на основу репринт издања Првог Вуковог буквара. Српска интелигенција је била масовно за замењивање ћирилице хрватском латиницом, а пошто је Вук велико и признато име у српском народу било је веома важно показати народу да је управо он аутор ове латинице. Зато је у репринт издању Вуковог буквара додат један лист који не постоји у оригиналу. На њему су једна поред друге ћирилица и латиница, како би се из тога закључило да је Вук аутор обеју.

         На челу тима који је урадио фалсификат је био др Голуб Добрашиновић, па је на то насео проф. Милосављевић. Фалсификат је први открио један електроинжењер. Такође је и Драгољуб Збиљић доказао да Вук није аутор ове латинице и то необоривим доказом у виду документа у којем Вук нуди Хрватима да он побољша њихову абецеду, али они то нису прихватили. Јер, зашто би Вук нудио да поправи оно што је он створио?

         Чак је и проф. др Радоје Симић закључио да нема доказа о Вуковом ауторству ове латинице, али је и поред тога устврдио да је она српска. Ваљда зато што је масовно окупирала српски језик и српске земље.        

         * Али Срби не воле да читају књиге, па ће мало њих сазнати истину о ћирилици!

         То је тачно, али ја књигу не бих ни писао да претходно нисам нашао родољубиве Србе који ће да плате њено рекламирање. Књига не мора ни да се прочита, него је довољно да народ чује за њу и да сазна за основну њену поруку: ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ ЈЕ = СМРТ ЗА ЋИРИЛИЦУ. 

http://fakti.org