Не постоје на простору негдашње Југославије два ближа града у генетичком погледу. Не постоје два ближа града на томе простору између којих је положена гранична линија која је трајнија и стабилнија. Не постоје два ближа града на томе читавом простору која су тако упорно раздвајана. Није у читавој српској историји забиљежен случај да се деценијама калуђери једног манастира називају калуђерима другог манастира. Архимандрити савински од 1695. до половине 18. вијека називају себе у званичним писмима млетачким властодршцима или писмима која шаљу у Русију, или међусобној преписци "требињским игуманима", "игуманима требињског манастира", а они сами се и од извањаца називају требињским калуђерима. Тако нешто није забиљежено у историји Српске Православне Цркве. Тиме су православни калуђери манастира Савина казивали двије ствари: Прво, свједочили неугасиви огањ православне вјере и јединство њезиних хумских светогоспођинских и петропавловских праизвора дуж Требишњице и мора и друго, казивали једно домаће огњиште које је изњихало створитеље модерног Херцег Новог. Оне који су почевши од последњих година 17. вијека до 14. јула 1718. године чекали одлуку млетачког дужда којом је заснована Топаљска општина. Општина Херцег Нови је творевина аустријске и француске окупације. Ове велике тековине црквено народног јединства рушене су током вјекова од тзв. великих сила, каткада врло ефикасно и од малих сила, али током 20. вијека најдјелотворније се руше од личности које овдје припадају одређеном политичко-финасијском естаблишменту а које своје поријекло вуку са простора источне и јужне Херцеговине. Ове везе кидане су и у простору историографије. Током 2005. године објавио сам књигу у којој сам систематизовао научне радове којима је тангирана велика тема помјерања становништва Херцеговине током Морејског рата (1684-1699). Изненађујуће је велик број радова који су на истакнутим мјестима фаворизовали тезу о темељитости измјене етничке слике Боке након млетачког заузимања Херцег Новог. Сугерисано је да Нови Срби насељавају послије 1687. године. Сви ти радови, изузев једног магистарског брањеног у Задру. објављени су у Црној Гори и Србији. Надати се да ће народ с обје стране границе ова драгоцјена требињско-новска метанастазичка врата држати широко отвореним. То је услов одржања оба града.
Горан Ж. Комар дневни лист Дан