Један позив на очување српског језика, који се још може видети у возилима ГСП-а, носио је и поруку ово није флајер, ово је летак (енглескоме флај одговара српски глагол летети). Следио је низ страних речи које се могу сасвим слободно заменити домаћима. Сведоци смо и све гласнијих захтева да се чува и негује ћирилично писмо, као суштински чинилац идентитета српског народа. Рекао би човек да је надлежно министарство коначно почело да се бави својим послом; но, да ли је тако?
Недавно се и у Скупштини могла чути примедба да дописи Министарства просвете врве од граматичких грешака; ништа ново. Оно што је новина јесте нарастајуће штетно деловање овог министарства – управо на област за коју је задужено. Неке појаве личе на свесно и усмерено деловање против интереса властитог језика и писма, а тиме, последично, и властитог народа. Како иначе објаснити упорно и доследно увођење страних појмова у наш образовни систем, често без икакве видљиве потребе.
Да не претерујемо, нека министар остане министар (ministerio – сервис односно служба), јер ипак није обичан службеник. Нека не буде, као некада, ни попечитељ (попечение значи бригу, старатељство), јер би човек могао стећи утисак како наша Просвета нема родитеља, него јој се смењују старатељи. Али, портпарол? Руси предлажу да то буде представитель (представник, заступник), а Енглези spokesman, оно што су Хрвати препознали као гласноговорник. Ми никаквих предлога немамо; нећете ваљда да се медијима обраћа речоноша (portare la parola – носити реч)?
Дакле, речи није препоручљиво увек дословно преводити. Али, молим вас, од пре неку годину од наставника се тражи да формира свој портфолио?
Портфолио n. pl. port·fo·li·os – реч латинског порекла, састављена од глагола портаре – носити и фолио – лист (хартије). Оксфордски речник о овоме каже, између осталог, и следеће:
1. Преносива торба (ручна) за држање материјала, као што су појединачни папири, фотографије или цртежи.
2. Збирка радова или докумената који представљају вештине и достигнућа особе/власника.
Зар би било толико погрешно тражити од запослених наставника да, у земљи Србији, обликују односно сачине своју Збирку радова и докумената? Зар не би било српскије да, рецимо, на фасцикли пише: Петар Петровић: вештине и достигнућа? Мени се чини да би било лепше, али ми се такође чини да је проблем управо у томе што би било и српскије, односно не би звучало тако европски.
Даље, модул – чак и Гугл предлаже израз блок!
То је раздвојива компонента (састојак, део), заменљива неком другом, са којом се уклапа у ширу слику. Релативно/делимично самостална целина при обављању одређеног задатка.
У средњим стручним школама усталио се израз блок, и тешко га је истиснути. Зато данас имамо шизофрену ситуацију да наставници пишу по модулима припреме – за блок наставу.
Нико ко ради у просвети не воли када му у посету дође екстерна евалуациона комисија. Рогобатан назив само повећава нелагоду, а заправо је реч о колегама који вреднују начине и резултате рада, а да нису чланови колектива који посматрају. Раније је још и било покушаја да се реч комисија замени са радна група, али ко би се плашио некакве спољашње/ гостујуће радне групе за вредновање? Како је бедно причати о начинима подучавања, а како узвишено разматрати дидактичке методе!
Често се као аргумент потеже интернационални карактер ових израза. Ми постајемо толико интернационални, да смо све мање национални – једноставније речено, могли бисмо бити било ко. Већ смо давно изгубили свест о томе да латинскоме интер одговара наше међу, да је нација на српском народ, да је карактер заправо особина, својство. Посебна подвала је баш та прича о међународној природи било ког израза – свака реч има народност, јер се народ окупља и око језика односно речи. Не можемо имати реч за баш сваки појам или појаву, али ако између домаће и стране речи бираш ону туђу, ниси одмакао даље од Стеријине Феме.
Професор српског језика и књижевности