Коментаришући феномен литија г. Комар је истакао да, бавећи се прошлошћу може употријебити један термин из 15 вијека гдје народ чува или „повија“ своју православну вјеру:
„Још није изречен поглед аналитичара, социолога или стучњака било ког профила који би на рационалан начин објаснили литије. Литије су по својој суштини ирационалне а то је формат литија од постанка хришћанства, од прве спаситељеве вијести која се пронијела Медитераном и коју је у своја њедра повије држава источних Ромеја. Литије су све веће и бићу слободан да кажем да ће бити све веће док нико не остане кући. Ово парче земље које Господ опет походи, подиже заједницу, и не може даље да живи ако свако сваког не погледа,ако се лица не погледају ако се не састави лице народа које је покидано богоборачким комунистичким сјечивом.Ако се изнова не састави лик народа које је сликао Петар Други Петровић Његош својим колом а ја тврдим да је то коло већ претходно вјековима изображено по споменицима посијаним по планини Балкан. Е то је литија која дотиче до првих времена када је апостол Павле проходио дуж Јадрана па ни он није могао достићи до сваке скровите горске увале већ је вијест проходила бљеском. У то сам ја увјерен да су литије у Црној Гори бљесак вјере.“
О оптужбама да су литије ретроградни елемент и да нас враћају у мрачни средњи вијек г Комар каже да су оне одраз воље српских предака и потомака:
„Наш народ је своје историјске ужасе могао да проживи кроз тврду, елементарну и непоколебљиву вјеру која је узрасла ево кроз осам вјекова њене признате и самосталне архиепископије. Такву вјеру је повијао народ , снажну као у Аврама, који је знао да ће чеда гледати свјетлост са горе Тавор. И таква ће та вјера бити за 2, 5 или 10 вјекова, још постојанија,модерна и свјетска. Тако су хтјели наши стари.Такву вјеру данас желе и српска дјеца. И зато су та дјеца изашла на тргове, да подигну рушену Цркву свога народа и подигну рушену заједницу свога народа. Јер дјеца нашег народа кажу: желимо да се погледамо лицем у лице овдје на Земљи и прије него се сусретнемо лицем у лице пред очима Творца. Пред нашом литијом креће небројена множина свијетлих усопших Срба од постања и наше су литије много веће него што се то види и броји. Нашој је литији почетак у Витлејему а крај у граду Вишњег Јерусалима. Е ми стојимо на капији Јерусалима и вичемо: Не дамо светиње“
На крају је г Комар истакао да је Црква сабор светих и да се она највише обнавља тамо гдје је најжешће прогањана и рушена:
„У просторима гдје је најснажније и најмасовније затирана, у земљу сабијана и паљена Црква је тамо доживјела најснажнију и непоколебљиву обнову. Закон Божији и ако хоћете закон природе казује да је њена обнова неминовна.Она ће као било који природни процес да се понови и то ће понављање бити најснажније на оним мјестима гдје је најснажније прогоњена. У човјеку дакле обитава Бог којег човјек не може да усмрти, не може ни да Га појми ни досегне. “