У понедељак, 7. фебруара, у амфитеатру Филозофског факултета у Косовској Митровици одржана је трибина „Српски језик између науке и политике“. Учесници су били уважени лингвисти – проф. др Милош Ковачевић, редовни професор на одсецима за србистику Унивезитета у Београду и Крагујевцу, и проф. др Јелица Стојановић, историчар језика, редовни професор на Катедри за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу. Обоје професора предају и на Филозофском факултету у Косовској Митровици – професорка Стојановић на свим нивоима студија, док је професор Ковачевић ангажован на докторским академским студијама.
Модератор разговора била је проф. др Ана Јањушевић Оливери, ванредни професор на Катедри за српски језик и књижевност у Косовској Митровици.
Професорка Стојановић одржала је интересантно предавање о историјату српске ћирилице, и изазовима, проблемима и забранама са којима се она суочавала кроз вјекове. Предавање је почела говорећи о слову ћ ког нема ни у једном словенском ни свјетском језику, осим у српској ћирилици, и које је лијеп показатељ јединства српског језика јер га налазимо од 12. вијека у Мирослављевом јеванђељу (Хум), Повељи Кулина бана (Босна) и у Хиландарској повељи Стефана Немање (Рашка).
Навела је и неке од стотинак примјера у којима се ћирилица спомиње као српско писмо, прикупљених из историјских извора из Босне, Боке, Цавтата, Дубровника, Задра, Ватикана или у записима странаца од 15. вијека надаље, а било је и ријечи о званичним забранама употребе ћирилице које се најприје везују за име царице Марије Терезије, настављени су након анексије БиХ, а потом и у Првом свјетском рату – најприје у крајевима ван граница Србије, а након тога и у Србији и Црној Гори.
Потом је у клерикално-нацифашистичкој НДХ, потписана од Анте Павелића, донијета Законска одредба о забрани ћирилице. И у Црној Гори, која је под италијанском окупацијом почетком Другог свјетског рата, уводи се назив за језик лингва монтенегрина, чиме почиње одвајање од српског језика. Ипак, професорка Стојановић наводи, поред свих забрана, ћирилица је највише потиснута и заборављена након Другог свјетског рата и комунистичког управљања, формалном равноправношћу два писма – ћирилице и латинице.
Отпор према ћирилици у Хрватској, која је остала у свијести као српско национално писмо, видљив је и данас – сјетимо се само скорашње ситуације у Вуковару. Атрибут српска Хрвати су 2012. године на научном скупу у ХАЗУ замијенили атрибутом хрватска ћирилица, па су чак и „хрватској“ ћирилици подигли споменик близу Широког бријега – дванаест ћириличних слова високих 1,4 и широких један метар.
Градећи национални идентитет у последњем рату деведесетих, у Хрватској је за вријеме Туђмана извршена својеврсна библиокластија, па су хрватске библиотеке „етнички очишћене“, а то чишћење књижница од непоћудних наслова и аутора значило је да су спаљене и бацане у смеће све књиге писане ћирилицом, потом оне штампане у Србији, наслови љевичара и антифашиста, па чак и велики број руских аутора. И у Црној Гори је скоро оформљен назив црногорска ћирилица, упркос потпуној латинизацији, јер истраживања показују да је преко 95% имена фирми, кафана, продавница истакнуто латиничним писмом.
Професорка Стојановић је своје излагање завршила говорећи о ћирилици као дијелу дубоког, препознатљивог, непобитног српског идентитета и континуитета, у широком простору и са вишевјековном традицијом, те да ћирилицу треба да његујемо, чувамо, заштитимо, бранимо свједочењем, науком и истином.
Професор Ковачевић је своје излагање почео интересантним примјером о српском писцу из Загреба, кога Хрвати сматрају хрватским писцем, Драгу Кекановићу, добитнику књижевне награде Београдски победник прошле недеље за најбољи роман написан на српском језику.
Тиме је желио да покаже да српско није само оно што је србијанско, мада се посредством медија придјеви српски и србијански све више изједначавају, иако неправилно, јер се србијански односи само на ужу Србију – погледајте само дневник у Хрватској, Босни и Црној Гори, и изразе типа србијанска књижевност (умјесто српска књижевност), србијанска влада, србијанска култура, Црква Србије (уместо Српска црква) и слично.
Петнаест година је трајала борба лингвиста за закон о српском језику и ћирилици. Тим поводом је написано преко 150 текстова у одбрану ћирилице, а професор Ковачевић нас обавјештава да је 15.9.2021. године тај закон и донијет, тј. измијењен је закон из 1991. о службеном језику и писму, иако није задовољан њиме. Лингвисти су захтијевали да се тај закон усагласи са Уставом Србије који наводи да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
Ту се поставља питање шта је јавна, а шта службена употреба језика, јер је онда ћирилица нешто што мора бити присутно искључиво у државним службама, али – ако тако формулишемо – онда она није обавезна ни у школству, ни у здравству, медијима, као ни у другим јавним институцијама.
Статус ћирилице у медијима и издаваштву није добар. Као примјер за то професор Ковачевић наводи новине које су ријетко штампане ћирилицом, али и да је Лагуна (која штампа готово исто онолико наслова као и све остале издавачке куће) претпрошле године штампала око 480 наслова, гдје је само тридесетак на ћирилици.
Како је закон о језику и писму, у погледу језичких права националних мањина, у Србији мијењан шест пута од 1991. до 2020. године, па сада језицима мањина може да се говори у Скупштини Србије, професор Ковачевић у шали каже да је онда боље да српски прогласимо мањинским језиком, па да добије нека права.
Било је ријечи и о Закону о родној равноправности, и о малом броју часова српског језика у школама, као и о дубровачкој књижевности, која је и српска и хрватска, што Хрвати покушавају да оповргну, заборављајући да се у Дубровнику 1896. године на попису становништва готово сви изјашњавају као Срби, а да је Дубровник припао Хрватској тек при стварању Бановине 1939. године. Све то професор Ковачевић наводи као примјере уплива и утицаја политике на језик и књижевност.
Говорећи о заједничком језику, професор Ковачевић се пита ког језика су то варијанте, наводећи да се све те варијанте управљају и одређују према српском језику и да су у питању варијанте српског језика, као и да нема ниједног Црногорца, Хрвата или Бошњака који не признаје да не постоји српски језик, јер он свој језик одређује према српском.
Као закључак, истакнуто је да је јако битно како се ми данас односимо према својој култури и властитим идентитетским питањима.
Наш културни идентитет је сав заснован на ћирилици и српском језику и према језику се треба односити као према нематеријалном културном наслеђу, што он и јесте.
(Извор: Сања Микетић-Суботић/ радио Контакт плус)