Кад неко цени своје порекло и традицију, као инжењер Иван Стратимировић, онда заједнички именитељ добијају наше писмо, калиграфија, уметничка фотографија, али и прављење хлеба по провереном старинском рецепту
Један човек – много могућности. Иван Стратимировић је као инжењер технологије радио скоро 30 година у БИГЗ-овој штампарији, која је својевремено била међу најмодернијима у свету. Дуго је био и професор Више политехничке школе. Са неколико колега и некадашњих студената саоснивач је удружења „Култура ћирилице“ у којем се залажу за представљање свих предности и вредности нашег писма, подстакнути помодарством да на сваком кораку наилазимо на „сторове“, „шопове“, „молове“, „дискаунте“, „фешн“ и „селекшн“, што се шири као степски пожар. Против туђица јесу, против латинице нису, а пре свега желе да покажу сву лепоту нашег писма. Зато организују изложбе калиграфије и типографије где спадају и иницијали и остали украси на писмима и књигама, као и изложбе свега осталог где је наше писмо послужило као мотив и инспирација. Индустријски дизајнери су показали посебну инвентивност, па је дизајнерка светског гласа Пола Шер креирала намештај инспирисан облицима наших словних знакова, лустер има форму бокастог слова Ф, фотеље слова Љ, стаклени сто се ослања на ноге у облику слова Ж. Домаћи аутори су у оквиру „Моде за понети“ користили слова азбуке као украсни орнамент на порцелану, шољама, тањирима, вазама, накиту...
Коса танка, усправна дебела
Иван и његове колеге из Удружења не чекају да им публика дође „на ноге“, у Београд, већ јој иду у сусрет, широм Србије. Почетна станица ове путујуће изложбе је Сајам књига, а онда – одраслима и деци у походе. Изложбе и предавања су за одрасле, а малишане, увек жељне да нешто ново виде и науче, опреме гушчијим перима или писаљкама од трске и мастилом, па пера у руке и – „Коса танка, усправна дебела“ како гласе прва правила краснописа. После два сата вежбања, у импровизованим креативним радионицама, деца калиграфски испишу неколико редова и потпишу се новонаученим стилом. Да су најмлађи не само „пелцовани“ ћирилицом, већ и одушевљени лепим писањем, потврђује питање – „Кад ћемо поново да вежбамо?“.
Иван је увек ценио оно што је аутентично и оригинално, сећа се да је још у војсци у новинама проналазио и читао дечје „бисере“. Од њих је касније његова колегиница из БИГЗ-а, психолог Вања Рупник, саставила књигу „Оловка пише срцем“, коју је он започео као инжењер у припреми за штампу, а завршио као илустратор, обогативши је оригиналним цртежима туђе и своје троје деце. Његова деца су сад одрасла, ожењена и удата, а он, не одступајући од мисије да приближи лепоту ћирилице свету, и прији Швеђанки писма пише на енглеском – ћирилицом! Како, чудимо се. Па лепо, објашњава слежући раменима, као да се то само по себи разуме: азбука је фонетско писмо, сваком гласу одговара једно слово, па како говориш, тако можеш и да напишеш реч на било којем језику. Прију је успео да заинтересује довољно да упише курс српског језика.
Да није једини случај, показало је и интересовање које је пре три деценије изазвао један наш оглас, којим се препоручују услуге ЈАТ-а, штампан у „Хералд трибјуну“ – ћирилицом. Настала је права бура: 18.000 телефонских позива сручило се на редакцију овог америчког листа са питањем – шта је то? Био је то прави тријумф радозналости над осталим људским особинама. Сада и компјутерски програми постоје и за оне који се служе искључиво арапским, јеврејским или руским језиком... У Русији власници фирми плаћају високе таксе ако имена фирми не пишу ћирилицом, а у Бугарској су доскора све фирме светских компанија као што су „Мекдоналдс“ или „Кока-Кола“ писани искључиво ћириличним писмом. Фотографију лименки „кока-коле” исписаних на истоветан начин, Иван је добио и од пријатеља из Бостона, вероватно из контигента намењеног руској заједници у Америци. Једино трговина не познаје нације.
Ништа здравије од качамака
Од оца, предратног инжењера и власнике фабрике еспадрила која је у то време производила пет милиона пари обуће годишње, научио је да ради здравља и дугог живота ваља пазити на начин исхране и то у складу с традицијом, па памти како је као млад носио бели кукуруз набављен од сељака у млин у Малом Мокром Лугу. У кући сада има мали млин у којем почиње да меље кукуруз док вода ври за качамак. Од грахам брашна, које настаје млевењем целог зрна пшенице, редовно једном недељно сам меси хлеб. Док разговарамо, смештен на топло и покривен салветом, нараста црни хлеб који је подмесио пре него што смо дошли. Премесиће га касније и „спаковати“ у рерну. Жена кува, а мешење хлеба је тежак рад, па стога мушки посао.
Од мушких предака је, чини се, наследио много шта. Иванов прадеда генерал Ђорђе Стратимировић био је на војној академији заједно са Фрањом Јосифом, пријатељовао је са Његошем, био конзул у Напуљу и Палерму. У време кад су Срби били под Аустроугарском показао је велику упорност у намери да сачува српске вредности. У скупштини у којој је био делегат, на примедбу да нема Срба, побунио се аргументима: „Имамо свој језик, цркву, писмо!“.
Деда, рођен у Бечу, где је његов отац после бурних револуционарних догађаја 1848. морао да оде, био је угледни судија и адвокат, а када је одбранио српске родољубе из Хрватске, професионални успех је платио губитком свих клијената и извора прихода. Зато је Иванов отац, као дечачић, обилазио аустријска села с фотоапаратом у рукама и сликао сељаке у замену за мало брашна и које јаје. Породица је потом отишла у Босну, а 1919. се доселила у Београд, где је и Иван рођен. Он, на срећу, није морао да издржава породицу фотографишући, али је „прогледао“ кроз објектив у Хиландару, пожелевши да своја сећања и осећања оданде забележи и на тај начин. Сматра да традиција обједињује све што јесмо и што чинимо, од хлеба какав једемо, до писмаи језика, који су део нашег идентитета, културе и нашег националног бића. Човечанство је мозаик састављен од различитих „коцкица“ – нација, па не види разлоге због којих бисмо ми одустали од своје боје, која лепоту света чини богатијом.
Нађа Орлић - Политика