Сва је српска култура и више од хиљаду година стваралаштва записано ћирилицом. То није само писмо и само слово, ћирилица је дио нашег националног бића наше културе, памћења, трајања и постојања.
Да набројимо само по нешто и само по неке од нас, који су писали српским писмом:
- Јован Владимир (990-1015) први српски светитељ
- Свети Симеон Немања, хиландарска повеља - 1198
- Свети Сава - законоправило (устав) из 1219
- Цар Душан Силни (законик) - из 1349
- Свети Стефан Лазаревић - Словољубве - из 1409
- Цетињски Октоих из 1493
- Којим писмом је писао патријарх Српски Соколовић у обновљеној патријаршији у Пећи 1557
- Којим Василије Свети Острошки митрополит херцеговачки (1610-1671)
- Гаврил Стефановић Венцловић, први реформатор писма, (1680-1749)
- Велики П.П. Његош, Лаза Костић, Петар Кочић, Радичевић, Илић, Ракић, ... којим је писмом написао Ј. Ј. Змај пјесму за дочек Николе Тесле у Београду 1892. Ту су још стотине и хиљаде Срба мало талентованијих од нас. Којим су писмом љубили слободу Богдан Жерајић и Гаврило Принцип, а тек Шантић и наш Јован Дучић, ...
И наши дедови и прадедови, херцеговачки устаници, чије преписке из тих тешких дана имамо сачуване, који су жртвовали своје животе, породице и младост, да би данас ми у Херцеговини били слободни, сви су писали ћирилицом.
Наравно, ми као слободни људи имамо право да пишемо како желимо, па и да све заборавимо. Али истина је да је само ћирилица наше писмо и само ћирилицом настављамо миленијумску српску културу.
Како ће данашње генерације уградити своју циглу у српско национално биће и како ћемо се огледнути у стиховима славног нашег поете који каже :
"Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој",
остаје да се види ...