Историја проучавања српског језика и културе код Немаца дуга је преко два столећа и имала је свој први велики врхунац почетком 19. века. У културној епохи романтичарског трагања за „природном поезијом” откриће српских народних умотворина савршено се уклопило у Хердеров концепт идеалне народне лирике. И сам Гете је био инспирисан нашим јуначким песмама, а две књиге превода на немачки Терезе Албертине Лујзе фон Јакоб (Талфј) отвориле су пут нашем народном стваралаштву у немачку културу.
Током 19. века буди се у немачким земљама и научни интерес за проучавање језика и књижевности словенских народа, па од четрдесетих година на универзитетима настају и прве катедре за славистику, на којима се поред руског и пољског врло рано проучавао и српски језик. Тада, као и данас, заснивање ових научних центара било је једним делом резултат чисто филолошке знатижеље, али је имало и политичку позадину: интерес(овање) Немачког царства за словенске народе, за стање на Балкану, за ослобађање Јужних Словена од Турака итд. До Другог светског рата славистичке катедре ничу у свим већим универзитетским центрима, профилишу се угледни слависти, а академске студије славистике све чешће обухватају и изучавање српског језика и књижевности.
Други врхунац у развоју српско-немачких културних и научних веза представљало је раздобље 1950–1980. година, које се с правом може назвати златним добом немачке србистике. Тада се повећао број славистичких катедри, настајали су нови лекторати за српски језик, а интересовање младих Немаца видело се у повећаном броју студената. У контексту хладног рата и постојања гвоздене завезе, која је словенске народе чинила далеким и егзотичним, језик и култура народа Југославије представљали су исто тако другачији свет богате културе.
Са распадом Југославије овај период нагло се прекида, а стање на славистичким катедрама у Немачкој од тада се стално погоршава. Томе су допринели и фактори унутар саме струке – нестанак српскохрватског идиома и цепање филологије на националне језике, што је било праћено и тензијама на катедрама, осипањем студената и тражењем новог концепта у академским студијама штокавских идиома. Много важнији били су, а и до сада делују, друштвени фактори, односно глобалне и немачке тенденције у реформама и финансирању универзитета.
Иако је већина универзитета у Немачкој државна, и њих је захватио глобални тренд комерцијализације и тржишних принципа, па се финансијска средства одсецима и факултетима додељују строго на основу броја уписаних студената и према „употребљивости” струке у привреди, економији или медицини.
У таквој клими страдају све „мање” филолошке науке. Дода ли се на ово и смањено интересовање младих Немаца за студије славистике и србистике, јасно је да је већина славистичких катедри у Немачкој данас у ситуацији голе борбе за опстанак и у конкуренцији за оно мало буџетских средстава са другим филологијама. Упоредо са тим, и немачки универзитети су са ранијих магистарских прешли на нове болоњске студијске програме, који студентима по правилу остављају много мање времена за студирање, боравке у иностранству и додатно усавршавање. Студијски програми су редуковани, а изучавање српског језика и књижевности постало је на већини катедри само једна од споредних, изборних могућности у оквиру славистичког бачелора.
Логично је, дакле, да се настава српског језика и књижевности на славистичким катедрама неминовно изводи заједно са изучавањем језика и других народа штокавског идиома, па и у том савезу представља угрожену дисциплину. Борба за сваког студента, за сваког докторанда, значи данас напросто борбу за опстанак јужнословенских студија у Немачкој.
Сви ови чиниоци углавном су мало познати домаћим славистима, као што је и србистика у иностранству углавном препуштена сама себи. Стална и системска подршка из Србије, од њених кључних научних и политичких институција, много би значила немачким славистима и лекторима али се она данас углавном своди на личне контакте. Драгоцени су програми Београдског универзитета као што је годишњи сусрет страних слависта у Вукове дане и курсеви за стране студенте, као и међубиблиотечка размена књига Народне библиотеке Србије, којој многе славистичке библиотеке дугују стално обављање свог фонда.
Свест о важности србистике у Немачкој као неке врсте културне дипломатије и културног посредништва, управо у земљи која је и данас и раније изузетно важан геостратешки чинилац на Балкану, треба тек да се развије. Развој дидактике српског језика као страног и јаче повезивање домаћих слависта са немачким институтима, уз бољу размену научног особља и студената, могло би свакако да унапреди стање на немачким катедрама.
Потенцијали постоје и треба их искористити. То су, поред двовековне традиције немачке славистике, у новије време и јаке мигрантске заједнице Срба у Немачкој са својим културним и спортским удружењима, из којих се обично „регрутује” бар половина редовних студената славистике. Познавање српског језика признаје се у баварским гимназијама као знање једног од битних страних језика. А на академском нивоу изучава се на око петнаест универзитета у Немачкој, како на основним тако и на мастер програмима.
Српском језику или књижевности посвећени су и даље бројни појединачни и групни научни пројекти, дисертације и конгреси. У поређењу са неким другим словенским филологијама, србистика је свакако „жива” наука, која буди интересовање и код студената других профила. Њихов први сусрет са српским језиком и са великим делима наше књижевности по правилу води и првим боравцима у Србији, који на ове младе људе са Запада остављају неизбрисиве утиске. Њихове приче о гостопримству српског народа, о богатој култури коју су упознали, о новим пријатељима као и о жељи да се првом следећом приликом врате тамо, најлепша су награда нама наставницима за уложен труд, и уједно су основица на којој почива нада у боља времена немачке србистике.
Лектор за српски језик Универзитета у Минхену
Мр Олга Стојановић-Фрешет