Свака птица кукавица је рођена и одрасла у заблуди. Ни једна кукавица никада није видела своју праву мајку, ону птицу која је снела јаје из кога је младунче изведено, и за „мајку“ сматра – помајку, маћеху, ону птицу која је својим телом грејала јаје из кога је младунче изведено.
Кукавица се размножава туђим радом и туђом жртвом, дакле – подвалом. Своје јаје снесе у туђе гнездо, и то јаје својом бојом увек личи на затечена јаја мајке-сурогата, тако да птица – домаћин гнезда не примети разлику међу њима.
Младунче кукавице се обично изведе раније него младунци птице домаћина, па и пре почне са узимањем хране, па кад се младунци птице домаћина изведу, младунче уљеза кукавице је већ толико порасло да преостала неизведена јаја птице домаћина, као и изведене младунце, покретима ногу, леђа и крила избаци из гнезда, што за њих значи обавезну и сигурну смрт.
Птица домаћин не примећује нестанак својих јаја и својих изведених младунаца, и сву донету храну даје само младунчету уљеза кукавице. Храни убицу своје деце! Подиже туђи подмладак, док је свој изгубила, па преостало туђе младунче својом величином надмаши чак и своју маћеху. У гнезду које је прављено да у њему одрасту 3 – 4 младунчета остаје само младунче уљеза, које је толико велико да сâмо потпуно испуњава гнездо. То младунче никада није видело своју праву мајку, ону која је снела јаје из кога је оно изведено, и за своју „мајку“ сматра своју – маћеху. Оно је рођено и одрасло у заблуди!
Слично је и са Србима који су рођени у последњих 60 година после Новосадског „договора“ из 1954. године. Они су рођени и одрасли у окружењу искључивости хрватске латинице и латинске абецеде, уз бајку о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје! Они су углавном виђали туђа писма, и изузетно ретко своје, ћирилично. Кад су се родили, сви прехрамбени, хигијенски и одевни предмети који су због њих уношени у кућу на себи су обавезно имали само латинична слова. Сви предмети које су добијали као рођенданске поклоне – играчке, сликовнице, бојанке, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони, бицикли… на себи су имали само латинична слова. Цртани филмови и дечије емисије које су гледали на телевизији нудили су им само латинична слова. Кад су пошли у школу, у Србији није постојала свеска која би на корицама, етикети или вињети имала ћирилична слова. Одмах по доласку на власт, Броз је из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избацио српску ћирилицу са 30 знакова за 30 гласова српског језика, и заменио ју је латинском абецедом са само 26 слова. Од тада у Југославији више није било могуће слати исправне поруке на телеграфу и у радио-телеграфији („Срецан рођендан“, „Цеститам Бозиц“). Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима имали су тастатуре са искључиво латиничним словима. У продавницама на етикетама индустријских производа налазили су само латиницу. Кад је прорадила Телевизија Београд, од 1958 – 1978. г. користила је искључиво латинична слова, иако су сви други републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. До 1961. године чак 4 републике су на возилима имале регистарске таблице на ћирилици: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија, М = Македонија. А од 1961. године регистарске таблице означавају градове и – све су на латиници. Комунистичка власт је – без писаних трагова, од уха до уха попут „партизанских телефона“ у личним сусретима председникâ републичких, среских, градских и општинских комитета Партије – преносила наређење о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, њиховом склањању у подруме, магацине, складишта и буџаке за прибор чистачицâ, и о забрани њихове даље производње и увоза. Рачунари су се у Србији појавили и дуго користили без ћирилице, иако други народи у Европи и свету, па и у Југославији нису имали никаквих проблема да на рачунарима користе своје језике и писма. Мобилни телефони тек ових дана коначно имају моделе који су већ фабрички подешени да могу да имају исписе и да шаљу СМС поруке на српској ћирилици, иако су сви други европски народи, па и мањи од српског – Грци, Бугари, Хрвати, Мађари, Румуни, Немци, Французи, Холанђани, Швеђани, Норвежани, Пољаци, Руси, Јермени, Грузини, као и Јевреји, Арапи, народи југоисточне Азије итд. врло брзо стекли могућност да користе своја писма.
Искорењивање свих светских писама осим јеврејског, грчког и латинског покренуо је Ватикан, због свог става да су само та три језика „достојна „Библије“ и хришћанске вере“, а да су сва остала писма – ђаволска дела. Ватикан је у сваком народу коме је донео хришћанску веру затекао неко писмо, али их је почистио, и са хришћанском вером „у пакету“ им наметнуо латинско писмо. Тако је у Западној Европи искорењено етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица; илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, разна сликовна писма бројних народа Јужне Америке, итд. Тај став су у Југославији прихватили Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“), наставили са њиме комунисти („Раскрстили са великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“), а довршавају га и постјугословенске власти у данашњој Србији („Како ћемо у Европу са ћирилицом“). Марија Терезија је у Аустријском царству примењивала бруталну силу над православним српским народом да би га одучила од ћирилице и принудила га да пређе на латиницу, не би ли га одвојила од православне Русије. Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују дању, што практично значи да им је било забрањено да православце сахрањују на католичким гробљима, јер ко би сахране обављао – ноћу? Србима је преостало да своје покојне кришом сахрањују по шумама, утринама, крај путева, у својим двориштима. Србима је било забрањено да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле садашња презимена пречанских Срба: Бугарски, Бошков, Марков, Петров, Курјаков, Перичин, Поморишац, Попов, Сувајац, Рудински, Каћански, Бечејац, Мошоринац. Србима је било забрањено да своју децу крсте у православној вери у православним црквама, што значи да им је остављено да „одаберу“ само католичку веру. Србима је било забрањено да своје цркве граде у православном стилу, и допуштен им је само „барокни“ (језуитски!) стил, а ако се то не би поштовало, такве цркве би биле рушене, па због тога све православне цркве у Аустро-Угарској личе на католичке. Србима је било допуштено да своје православне књиге штампају само у одређеним штампаријама (поунијаћених мехитариста!), под цензорским надзором човека са Двора, уз образложење да се Срби тиме „штите од прескупих штампарских услуга“, па се догађало да „заштићени Срби“ одбију да преузму такве „јефтиније штампане књиге“, јер су видели да су у њих убациване католичке верске одредбе. Када би православни Србин узимао новчани зајам, дискретно би му саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом – пређе у католичку веру! Тако је Ватикан поступао тамо где је као државна вера био на власти. У Краљевини Југославији је искорењивање ћирилице препустио Карађорђевићима („Конкордат“), па чак и комунистима, који су ћирилицу сматрали за „тековину српског хегемонизма“ и – супротно хиљадугодишњој традицији и пракси српског народа – већ тридесетих година прошлога века направили „оштар рез у напуштању декадентне ћирилице“ и своја издања су штампали „прогресивном надреалистичком хрватском латиницом“.
У комунистичкој Југославији Ватикан је добио изузетну прилику да преко „атеиста своје вере“ – бивших аустро-угарских поданика који су од тада у тој земљи водили главну реч – Броза, Кардеља и Бакарића, зада коначан ударац српској ћирилици. Ево документа који показује да су комунисти од самог почетка своје владавине смишљено, планирано, организовано и контролисано кренули у искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом. О томе се узгред говори и у једној америчкој магистарској тези писаној на основу аналитичких извештаја ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito – Stalin Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst … /1/etd.pdf) – стр. 148):
„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: „У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.
Данашњи Срби – рођени и одрасли у намештеном и диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз смишљену подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – попут младунчета кукавице, никада нису видели своју праву мајку (читај „ћирилично писмо“), него само своју маћеху (хрватску латиницу), па су одрасли на нетрпељивости према „декадентној ћирилици“ коју доживљавају као „реликт прошлости“, као „фолклорно обележје“, као „опанке шиљкане, као бриџ-панталоне, као јелече, као лампу на гас, као шпорет на дрва, колибу, запрегу, као ручни алат за обраду земље“. Ватикан и комунисти су завршили „свој део посла“ у ранијим фазама, па сада могу да одахну и врате руке у џепове, јер сада су највећи противници ћирилице постали – обарени Срби! Младунчад кукавице одрасла у туђем гнезду, о туђој храни, муци и жртви. Запрега која је добровољно сама себе упрегла у ватиканска и комунистичка кола и сама спроводи искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Такви обарени Срби су за своје сународнике који знају шта је писмо њиховог народа измислили подругљиви израз „ћириличари“ и „цирилизатори“! Можете ли да замислите да међу Французима, Италијанима и другим народима који не знају за „равноправност писама и богатство двоазбучја“ и користе само латинично писмо, постоје појединци који би своје сународнике називали подругљивим именом „латиничари“? Заиста, „нико нема што Србин имаде“! Појединце који мрзе сопствени народ. Аутошовинисте – самопљуваче! Хранитеље убица своје деце!
Ево примера реаговања обарених Срба на указивање на нестајање ћирилице:
-
Zdravko је написао/ла:
„Draga Gospodo ćiriličari, ćirilica i latinivca su kao dve ruke jednog tela, potekle iz istog trupa, grešite ako odbacujete jednu zarad druge.“
Онда је цео свет осим Срба – инвалид без руке! А што је „друго“ избацило „прво“, то не примећује.
2) From: Milan Stojanovic
„Ja stvarno ne vidim nikakav problem ovde. Ako će neko zgaziti dostojanstvo
srpskog naroda samo zato što na dresovima napiše imena latinicom, onda nam
to dostojanstvo i nije tako veliko, ili ga toliko veličamo da od njega
ništa drugo i ne vidimo. Jadranska liga je internacionalna i ova odredba je
uvedena iz praktičnih razloga. U ostalom, u Srbiji bi trebalo da su oba
pisma ravnopravna, ako drugačije piše u ustavu, to je zato što je ustav
pisao bolestan čovek, Koštunica Dr. Vojislav. Ja vas molim da mi u buduće
ne šaljete ovako nešto jer me nervira, a sve i da sam saglasan sa vama, ja
tu ne bih mogao ništa da uradim. I ako ste im pismo napisali ćirilicom,
onda je valjda jasno zašto vam nisu odgovorili. Sve do 2006. godine oba
pisma su bila ravnopravna, i to je bio ponos srpskog naroda, ovo sad su
kompleksi i bolest! Srpsku latinicu je zajedno sa ćirilicom obradio Vuk
Karadžić, njime treba da se ponosimo a ne Koštuničinim ustavom, ja sam
lično bio protiv tog ustava, i nije mu ovo jedina mana!!!“
„Равноправности“ се сети тек кад други укажу на нестајање ћирилице, а док је „друго“ истиснуло „прво“ равноправност га није занимала. Сиротански народи Немци, Шпанци…који немају „богатство двоазбучја“ су „комплексирани и болесни“. А веровање у „српску латиницу“ и њену „Вукову обраду“ је неизбежна заблуда кад се одраста у туђем гнезду.
3) Radomir је написао/ла:
„Мање је важно,који се писмом пише,него садржај написаног. Нека свако пише на свом писму, неко ће га разумети, а онај што писмо не разуме, а има жељу да зна шта је садржај, тражиће преводиоца. Ко неће да прочита неки садржај на другом писму осим ћирилице, може да пропусти нешто што му је требало. Али, свако нека се служи оним писмом које жели и зна. Сагласан сам да искључивост није добар избор.“
Док је искључивост била латинична, није му сметала! А шта ћемо са целим светом који зна само за искључивост? И то не само латиничну?
.................................
Жељко Филиповић