Срби, ако нисмо хтјели да чујемо Рајса, чујмо макар себе (на примјеру „Ћирилице“)

Још као дете, из „провинције“ смо долазили с великом радошћу у Београд да се дивимо главном граду своје отаџбине и јединој метрополи Србије и (тада) Југославије. Нашу личну радост, међутим, кварила су понекад „уска“ српска мисао која је празнила Србију, слабила Српство, и погодовала сецесионистичким намерама и појавама у самој Србији.

Ћирилица или јеванђеоско лице Србина

„Бог је дао човеку језик да каже једно другом  све добро што мисли да се један од другог учи и исправља. Језик којим ти је мајка тепала, којим те учила Богу се молити,којим те упутила на прави пут, којим ти је певала уз колевку...Ти говориш тим језиком и не помишљаш да си по њему и Србин и човек...Поноси се тим језиком – имаш чиме! Стоји на почетку чланка „НАШ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК СРПСКИ, објављеном  у „Цариградском гласнику“ 17. септембра 1904. Год.     

Шта радити с толико „нових језика“ или Како звати српски

САНУ: Не постоји босански језик

Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Преносимо кључне делове овог саопштења:

Малешевић отворио наступ Српске на 60. београдском Сајму књига

Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић отворио је на 60. Међународном београдскм сајму књига репрезентативни наступ Републике Српске, који је организован под слоганом "Пиши као што говориш: ћирилицом".

Српски језик убијају, зар не

Вест да Европ­ска уни­ја не­ће ре­а­го­ва­ти на зва­нич­но по­ни­шта­ва­ње срп­ског је­зи­ка у Ву­ко­ва­ру са­мо по­твр­ђу­је се­лек­тив­ну на­ме­ну и при­ме­ну сва­ко­ја­ких по­ве­ља и де­кла­ра­ци­ја о људ­ским и је­зич­ким пра­ви­ма ко­ји­ма су се за­пад­не „де­мо­кра­ти­је” оби­ла­то снаб­де­ле, не би ли по­ка­за­ле вла­сти­ту су­пер­и­ор­ност, из­ме­ђу оста­лог, и у по­гле­ду за­вид­ног ни­воа све­сти ко­ја под­ра­зу­ме­ва бри­гу и од­го­вор­ност за дру­гог. Оне ту на­ви­ку де­кла­ра­тив­ног утвр­ђи­ва­ња јед­на­ко­сти ме­ђу на­ро­ди­ма ра­до прак­ти­ку­ју и у сва­кој по­ко­ре­ној обла­сти, где су на­ре­че­ни ак­ти оба­ве­зан де­кор „ху­ма­не ми­си­је ци­ви­ли­за­то­ра”.

Ко данас ради против српског језика (на ћирилици)

И власт и лингвисти (у прећутној спрези) својим понашањем и практичним решењем питања писма омогућују наставак помора ћирилице међу Србима

Због западних „вредности“ већ 200 година убијамо ћирилицу

Ћирилица се данас углавном чува још само на неким изjанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србије. Ово писмо одавно је угрожено. Језичка небрига и језичка политика су део опште политике, језичка култура је део опште културе. Дужи период није ишао наруку неговању српског стандардног језика. Заједништво нам је дуго везало руке, све у намери да не покваримо позицију своје браће у западним крајевима. Сви споразуми и договори у вези са језиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно је овај други био погубан за национално писмо.

Сајам књига у Београду: Слова ћирилице красиће штанд РС

Отварање јубиларног 60. међународног сајма књига у Београду, на којем је почасни гост Русија, заказано је за крај текуће седмице, а штанд Републике Српске, који ће се, као и досад, налазити у хали 2, са својим редовним програмима креће у понедјељак.

Српскохрватски језик никад није постојао

Ако су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но срп­ско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чи­ње­ни­це на то упу­ћу­ју, ра­зу­мљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма уте­ме­ље­ња: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кај­кав­шти­на до­не­ти мно­го бо­га­ти­ји „род“ од оно­га ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа ча­кав­шти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту. Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли.