Почеци црквене књижевности, а тиме и писмености у средњовековној Босни стоје у непосредној вези са ширењем хришћанства, које је на овом простору имало две одвојене и међусобно неуједначене фазе. Прва, књижевно непродуктивна, везана је за делатност латинског свештенства из романских градова Далмације, које је, према сведочанству Константина Порфирогенита, на подстицај византијског цара Василија I (867-886) започело шитрење хришћанства и латинских обредних књига и међу Србима у залеђу Јадранског мора у чије је области тада спадала и територија Босне.
Другу, продуктивнију фазу у ширењу хришћанства на јужнословенском простору и словенским обредним књигама започели су ученици Солунске браће, који су после прогонства из Паноније и Моравске наставили да шире „реч божију по Мизији, Далмацији и Дакији“. Захваљујући њима су крајем IX века скоро истовремено формирана два јужнословенска центра писмености, на истоку, у Преславу и Охриду, а на западу, у северној Далмацији са главним центром на острву Крку.
У почетку повезана заједничким језиком и писмом и скоро идентичним фондом библијских књига, оба ова огранка јужнословенске књижевности почела су због разлика у литургијској пракси источне и западне цркве да раздвајају, у почетку неподударан репертоар литургијских и нелитургијских књига, а касније, са развојем посебних редакција, и разлике у литургијском језику и писму. На западу је под окриљем католичке цркве и поред противљења локалног романског клера извршено прилагођавање старословенског преводног фонда библијских књига литургијским обрасцима западне цркве тако што је од старословенског еванђелистара и апостолара, већ у Моравској прилагођених литургијских пракси католичке цркве, и старословенског превода латинског сакраментара, фрагментарно сачуваног у Кијевским и Бечким листићима, са накнадно преведеним антифонаром, структуиран пун мисал старије глагољске редакције који је постао основна литургијско-обредна књига код хрватских глагољача. То потврђује, с једне стране, фрагментарно и целовито сачувани глагољски мисали који су сви структуирани „по закону римског двора“, а са друге, речи крчког бискупа из 1252. године, да бенедиктинци глагољаши у крчкој бискупији, као и њихови претходници, врше службу божију на словенском језику према обрасцу Римске цркве. Фрањевачка редакција пуног мисала старије редакције у другој половини XIII или почетком XIV века доследнијим прилагођавањем старословенског превода библијских књига тексту Вулгате и чакавском наречју само је још више одвојила западни огранак јужнословенске књижевности од раније заједничке старословенске матице.
Кодиколошко и литургијско уобличавање библијских књига старословенског преводног фонда на истоку, у Бугарској и Македонији, ишло је другим путем. Редакцијом првобитног еванђелистара и апостолара формирани су апраксна еванђеља и апостоли, а њиховим допуњавањем четвороеванђеља и праксапостоли, који су, према грчким изворницима, подељени на Амонијеве и опширне главе, а литургијски обиковане према обрасцима источне цркве.
Структурално и кодиколошко раздвајање источног и западног огранка првобитно заједничке јужнословенске књижевности пратио је и друкчији развој писма. На западу је обла глагољица по угледу на латинско писмо прилагођена угластим формама, а на истоку је већ у X веку облу глагољицу потиснула практичнија ћирилица која је била ближа грчком писму и мање подозрива неповерљивом грчком клеру. Мање оазе глагољског писма задржале су се и касније, до краја XII века, само у неким планинским областима Македоније и српским приморским областима, Дукљи, Травунији и Захумљу, које су у време ширења ћирилице биле под црквеном јурисдикцијом приморских католичких бискупија. Несметану употребу словенског писма и словенских обредних књига источне цркве изван јурисдикционог подручја Охридске архиепископије, која је и после пропасти Самуилове државе задржала словенски карактер, штитила је византијска управа у Дубровнику под чијом су архиепископијом биле све приморске српске области.Словенско писмо и литургијске књиге источне цркве одржале су се у српским приморским областима и после црквеног раскола 1054. године, захваљујући, пре свега, снажењу српске државе у Дукљи за време Михаила и Бодина, која је у свом највећем успону, у другој половини XI века, обухватала и Рашку, Травунију, Захумље и Босну.
У овим је областима, које су 1089. године дошле под јурисдикцију новоосноване Барске архиепископије, и Римска курија званично одобрила употребу словенских литургијских књига, које су првобитно биле глагољске, што потврђују не само литургијски конципирани по обрасцима источне цркве глагољски фрагменти Михановићевог и Гршковићевог апостола, који су са македонске глагољске матице преписани у Дукљи и Хуму средином XII века старијом српском, зетско-хумском редакцијом, већ и нешто млађе, истом језичком редакцијом, али ћирилским писмом преписано Мирослављево еванђеље непосредно или посредно са македонског глагољског изворника.
Постоји општа сагласност да је и у новооснованој Босанској бискупији, као и у осталим областима дукљанске државе, литургијски језик био словенски. Тај се закључак заснива на извештајима римских папа и дубровачких хроничара да босански бискупи не знају латински језик и обреде католичке цркве већ да при рукоположењу заклетву полажу на словенском језику. Словенски карактер Босанске бискупије и употребу библијских књига источне цркве у њој индиректно потврђује и абјурација босанских крстјана чији су се прваци на Билином пољу код Зенице 1203. године у присуству папиног изасланика Ивана де Казамариа, дубровачког архиђакона Марина и Кулина бана јавно одрекли „шизме, очигледно литургијског обреда источне цркве, због чега су посебно били озлоглашени“, обећавајући да ће убудуће „живети према наредбама и заповестима свете Римске цркве“ и да ће поред књига „Новог завета употребљавати и књиге Старог завета“.
Податак билинопољске абјурације о циркулацији новозаветних књига у Босанској бискупији кодиколошки обликованих према обрасцима источне цркве потврђују и домаћи извори. У својој повељи Дубровчанима Кулин бан се заклиње над „светим јеванђељем“ које је вероватно било ћирилско и апракосно, као и најстарија сачувана босанска еванђеља, Ватиканско, које је припадало босанском бану Матеју Нинославу, и нешто млађи остаци Григоровић-Гиљфердинговог еванђеља. Прво је пуни апракос источне цркве, језички, ортографски и структурално подударан са еванђељем Немањиног сина Вукана, католика и поборника католичке цркве у Србији, а друго, краћи апракос источне цркве, које у свему следи језичку и ортографски традицију нешто старијег Мирослављевог еванђељанепосредно или посредно преписаног са македонског глагољског изворника у држави Стефана Немање.
Сачувана изворна грађа уверљиво говори да је Босанска бискупија у црквеном погледу припадала јурисдикционом подручју католичке цркве, а у књижевном, ћирилским писмом и литургијским књигама источне цркве припадала је источном огранку јужнословенске књижевности и византијској сфери утицаја. Језичка, ортографска и структурална подударност Ватиканског и Григоровић-Гиљфердинговог апракоса са нешто старијим, Вукановим из Рашке и Мирослављевим из Хума, која су преписана у тадашњој српској држави, показује да су библијске књиге у Босни дошле са истока, из Македоније, једним правцем преко Зете и Хума, а другим, преко суседне Рашке. У језичком погледау оба ова босанска еванђеља писана су старијом српском, зетско-хумском, односно рашком редакцијом, а текстолошки се ослањају на прву или другу генерацију ћирилских еванђеља преписаних са македонске глагољске матице.
Културна повезаност Босне са источним огранком јужнословенске књижевности није није битније нарушена променом црквених прилика и организацијом цркве босанских крстјана средином XIII века. Они су, иако неповерљиви према обема правоверним црквама, задржали позитиван став према читавом одраније прихваћеном књижевном наслеђу истока, али су у тај сложен однос рецепције унели и један специфичан филтер, нарочито према нелитургијском репертоару уколико он није представљао интегрални део библијских књига. То потврђује, с једне стране, фрагментарно или у целости сачуване библијске књиге које су све, без изузетка, кодиколошки и литургијски конципиране према библијским изворницима источне цркве, а са друге, остаци егзегетских, хагиографских, хомилитичких и литургијско-обредних текстова који припадају источном огранку јужнословенске књижевности . На западу, у књижевности хрватских глагољаша остале су непознате ове кодиколошке форме библијских књига, јер нису улазиле у литургијски репертоар западне цркве, али и читав нелитургијски репертоар средњовековне босанске књижевности, који је преко источног огранка јужнословенске књижевности преузет из византијске књижевности.
Преузето из књиге Драгољуба Драгојловића, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997, стр. 18-23.
Извор: plemenito.com