Текстови, поред осталог, увјерљиво свједоче о готово дводеценијском настојању часописа да припомогне у очувању језика, традиције и културе у српском расејању
ОВИХ дана ми из Стокхолма стиже књига "Сапутник и сабесједник", графички и ликовно лијепо уређена, одштампана ћириличним писмом. У њу је Ацо Драгићевић, оснивач и уредник двојезичког шведско-српског часописа за културу "Дијаспора", који двомјесечно излази од 1998, на нешто више од триста страница уврстио најзначајније прилоге, разврставши их у пет тематских цјелина. Текстови, поред осталог, увјерљиво сведоче о готово дводеценијском настојању часописа да припомогне у очувању језика, традиције и културе у српском расејању и да најзначајније српске културне вриједности приближи грађанима Шведске. Само они који су се бавили оваквим послом знају колико труда мора да улаже оснивач и уредник да истраје у својој племенитој и друштвено корисној намјери.
Нешто раније из Торонта ми је стигао најновији двоброј (25/26) часописа "Људи говоре". Садржајно богат, зналачки уређиван, одштампан ћирилицом, овај часопис могао би да послужи за узор онима који би пожелели да се баве овим видом издаваштва. Вођен ентузијазмом, под уређивачким начелом: естетско, етичко и духовно јединство, Радомир Батуран окупио је велик број угледних сарадника са српских простора, из Канаде и других крајева света који на страницама часописа већ осам година објављују песме, приповетке, есеје, критичке осврте, текстове о језику и писму... Не треба, наравно, ни наглашавати да се и у овом случају издавач на разне начине довија да обезбеди новац за штампање часописа.
Сасвим случајно дођох до једног од новијих бројева "Српског гласа", недељника који на четрдесет страница, у колор-техници, на ћириличном писму, сваког петка излази у Аустралији. Власник је Живана Јовановић, а редакција је "разасута" по Аустралији (Мелбурн, Сиднеј, Аделајд) и по свету: Нови Зеланд (где Жељко Продановић уређује страницу с литерарним прилозима), Србија, Република Српска, Црна Гора.
Оваквих часописа и новина има још поприлично по свету који српским језиком премрежавају континенте. Шта им је заједничко? У првом реду то је тежња да колико је могуће више буду спона између расељеништва и отаџбине и, што је такође врло важно, да се боре за очување српске ћирилице, можда и више него што се то чини у матици.
Не знам да ли и колику помоћ добијају из те матице о којој брину (претпостављам незнатну или никакву), али је сасвим сигурно да је заслужују.
Аутор: Ранко Павловић, књижевник