Овим чланком желим указати на дубоку погрешност употребе два термина у научној литератури, од времена када су започињала истраживања средњовјковних споменика Босне и Херцеговине. Први је термин "антропоморфни" употријебљен за стећак у форми крста или клесану представу крста на старом гробном споменику било ког облика (и ступа), те други термин "крстача", употријебљен за стари споменик, изграђен у форми крста. Ни један ни други термин нису правилно употријебљени из разлога што немају утемељење у стварности и стварном писаном насљеђу Балкана. Наука би се морала руководити начелом и критеријумом изворности, наслањањем своје терминологије на реално насљеђе, а посебно би то морао бити случај када је у питању писано споменичко насљеђе, које је масовно присутно. Нигдје, дакле, на старим крстовима Босне и Херцеговине није могуће у епитафима видјети термин крстача (или је то екстремно ријетко) већ искључиво крст. Дакле, редовно стоји: „А СЕ КРСТ...“ Чињеница је да је највећи број старих некропола Босне и Херцеговине, напросто, наткриљен крстом, који је изграђен у касном средњем вијеку и такви споменици су апсолутно савремени претежитим дијеловима некрополе, састављеним од надгробних споменика типа сандука ( и сљемењача) и плоча. За примјер можемо да узмемо централну некрополу невесињског села Јасен, која је наткриљена масивним крстом, вишим од три метра, или некрополу у селу Удора, позиционирану на гробној гомили, или некрополу Радмиловић Дубрава код Билеће, или гробље села Петровићи у Требињској шуми. Коначно, најеклатантније - Радимља. Сви радимљански крстови су једнаке старости, као и радимљански сандуци и сљемењаци и о томе говори њихова декоративна пластика ( ко је спреман да ступ из Згошћа прогласи млађим од чувеног згошћанског сљемењака?). С друге стране, бројне некрополе у Босни и Херцеговини, формиране од споменика типа сандука и плоча, носе на бројним споменицима клесане представе крста. У билећком селу Радмиловић Дубрава полегли споменик – крст, који, свакако, представља дио средњовјековног опуса овог гробља, лежи у крајњем сјеверном ободу некрополе, а низ од четири крста мањих димензија (гроб калуђера Григорија) на западном ободу некрополе. Сви мањи споменици извјесно припадају периоду 16 -17. вијека и по свом постанку су млађи у односу на средишњи дио знамените некрополе Радмиловић Дубрава (Бунчићи).
Међутим, управо у централном дијелу некрополе лежи јако велик број споменика типа сандука и плоча, чији је карактеристични биљег представа крста. Дакле, крст се јавља у континуитету од најмлађих до најстаријих споменика некрополе Радмиловић Дубрава. У Радимљи (Војводина) на Батногама постоје три масивна крста, који захваљујући богатој декоративној пластици, не могу бити одређени као млађи од високих елегантних сандука и сљемењача у том гробљу.
Средњовјековно гробље дабарског села Милавићи представља једно од највећих старих гробаља средњовјековне Босне и Херцеговине. Концентрација масивних старих споменика лежи управо у западном дијелу, ближе црквини. Међутим, у источном дијелу гробља постоје двије старе и оштећене плоче са јасним представама Крста-Христоса, на које бих овом приликом указао. Прва плоча лежи у крајњем источном ободу некрополе и има димензије 1,63x0,80x0,30м. Сама представа Христова-Крста носи димензије 1,45x0,70м, запремајући тако готово читаву горњу плочу споменика. Други споменик се налази у источном дијелу некрополе, али ближе њеном средишту и има димензије 1,92x0,83x0,42м, док сама представа Христова-Крста носи димензије 1,06 0,64м.
Посве је неприхватљива идеја која директно произилази, односно лежи у подлози термина антропоморфни крст или антропоморфни споменик, тј. незамисливо је да темељно религиозни средњовјековни човјек на свој гробни споменик поставља крстолику фугуру покојника, да себе, дакле, представља Христосом-Крстом, Ликом Христоса, овако нешто је незамисливо чак и у ери технологија. На старим гробницама Босне и Херцеговине је Христос-Крст-Фреска како се то јасно види на првом споменику у гробљу Милавићима, чији цртеж овдје пружам. Представе Христове доста су присутне на старим крстовима у области Невесиња. Готово идентичне представе налазе се и на крсту некрополе Пупош, у Доњем Братачу, а слична је на крсту који стоји јужно од цркве Свете Петке, у требињском селу Бихови.
Заиста је несхватљиво да наука није употријебила и одомаћила макар компромисну синтагму Христолики споменик, када је већ била присутна осјетна интенција погрубљивања термина крст у термин крстача који нигдје није био заступљен на споменицима. Даље то доводи до укидања крста и пренебрегавања његове симболике вјечног живота, као и до проглашавања старих хришћанских гробаља Босне и Херцеговине насљеђем јеретика, којима је речено да крст пљују и обрћу наопако. За науку било је довољно изговорити крст. Необично је да литерарно насљеђе 19. и 20. вијека, у којем су дјеловали истраживачи-епиграфичари (који су у натпису православне српске калуђерице Полихроније у Величанима, у Поповом Пољу, ишчитали термин паганац и који су старо гробље ове земље доживљавали као производ неоманихејске јереси), до данас није доживјело неопходно терминолошко ишчитавање у високим научним установама нашег народа.
Човјек средњег вијека није себе стављао у средиште васељене. Он је своје гробнике обиљежио Христосом-Крстом, дајући им димензију вјечности. Он их је у највећем дијелу и створио у вријеме које је слиједило дјелу косовског Светог Кнеза и његових живих сљедбеника, па ако хоћете, и господара хумско-захумске и херцеговачке земље Косача.
Горан Ж. Комар
Споменик у гробљу дабарског села Милавићи
