Вјековима већ постоји она,
ћирилица, старо српско писмо,
испуњава и свеске и књиге,
у заборав бацили је нисмо.
Уништити хтјели су је многи,
и њу и све друго нама драго,
инат српски бјеше много јачи,
сачуваше Срби своје благо.
Данас више пишу латиницом
јер је воле, то не желе крити,
срамота их свога првог писма,
ја не желим никад таква бити.
Нећу да ми туђе буде драже –
поносим се оним што је моје,
волим дјело Караџића Вука;
ћирилица – дивно писмо то је!
Сачинила: Лидија Бакотић, VI разред
Школа: ОШ „Јован Јовановић Змај“, Требиње
Наставница: Божана Бокоњић
Освојено треће мјесто