Недавни написи о термину босански језик као називу језика којим говоре Бошњаци, нарочито онај који је потекао из Одбора за стандардизацију српског језика, изазвали су оштре реакције дијела бошњачке јавности.
Огласио се и Ријасет Исламске заједнице БиХ изјавом у којој се, између осталог, каже: „Није нам познато да се иједном другом народу и друштву оспорава право на властити језик, властиту језичку традицију, на историјско памћење, културу, национални идентитет, као што се то од стране САНУ и националиста академика, у име српскога народа, оспорава бошњачком народу.”
Потпредседник Бошњачког националног већа Есад Џуџо се, као на потврду посебности босанског језика, позива на Повељу Кулина бана, која је, како тврди, „написана босанским језиком и босанчицом, као босанским писмом још 1189. године“, а муфтија Зукорлић подсјећа на Босанско-турски рјечник Тузлака Мухамеда Хеваија Ускуфија из 1631. године. На промоцији тог речника у Загребу прије неколико година чуло се и како је босански језик био један од званичних језика на турском двору у 16. веку.
Чињенице, међутим, кажу следеће. Српскe научне институције не оспоравају ниједном народу или националној мањини право на идентитет, језик, културу и сл. Српски лингвисти, као уосталом и бошњачки, хрватски, па и свјетски, стоје на становишту да на подручју између Словеније и Бугарске постоји један лингвистички књижевни језик (само је сваком народу дато право да га назива својим именом), који се у свијету најчешће именује као БХС (БКС) језик. На основу овог, у науци готово општеприхваћеног мишљења, Одбор за стандардизацију српског језика заузео је став да у српском језику књижевни језик Бошњака треба да се зове бошњачки, што је придев од именице Бошњак, а не босански што је изведено од именице Босанац, којом се именује сваки становник Босне – и Бошњак, и Србин, и Хрват.
Сасвим је неоправдано и да се тако именује књижевни језик Бошњака у Србији. Захтјеви да се у школама четири општине организује двојезична настава – на српском и тзв. босанском језику, а да на суду постоје преводиоци, јасно казују да Бошњаци српски и тзв. босански сматрају посебним језицима (наравно, мора се рећи да они поступају у складу са оним што им је омогућила држава).
Интересантно би било видјети да ли је школским планом и програмом предвиђено да се, нпр., Селимовић, Куленовић и Андрић, који су о својој припадности српској нацији и српској књижевности сами оставили писан траг, проучавају на часовима српског језика и књижевности или тзв. босанског језика и књижевности.
Истина је да се политика свугде у свијету мало ослања на науку, али дужност свакога ко се науком бави јесте да поштује свједочанство података. А подаци кажу следеће:
Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи написао је 1631. године рјечник који се у литератури популарно назива Босанско-турски (понегде и српскохрватско-турски) р(ј)ечник и Потур-шахидија, а чији оригинални назив гласи Magbuli-arif, што у преводу значи „Што се свиђа разумнима“. Посвећен је свим становницима Босне, које он сматра једнородном браћом (Отац један, једна мати / Прво би нам, ваља знати, каже аутор на једном месту у речнику, позивајући православне Србе на слогу, мир и љубав). Чињеница да аутор у уводу употребљава појам босански језик могла би прије да упућује на то да је он том термину давао територијално одређење, поготово када се зна да је ускуфи језик којим је говорио и писао називао српским. То се може видети из других његових дела, нпр. из циклуса побожних пјесама, које је назвао „Илахије на српском језику” („Ilahi be zeban-i srb”) и „Позив на вјеру на српском језику”(„Beran davet-i iman be zeban-i srb”).
Што се тиче дипломатских језика у средњовековној Турској, најбоље је погледати шта кажу турски извори. А они свједоче да се на турском двору у 15. и 16. веку учио – српски језик. У библиотеци џамије Сулејманије постоји из тог времена четворојезични уџбеник за учење страних језика: арапског, персијског, грчког и – српског, који је био намијењен принчевима и онима који су се спремали за највише државне функције. У обимној литератури о султану Мехмеду II може се наћи податак да је он још као млад учио арапски, персијски, латински, грчки и – српски језик.
О Повељи бана Кулина написано је много радова. О њеном језику доносимо мишљење компетентног научника (који није Србин) – Ватрослава Јагића: „Листина Кулина бана од г. 1189. прво (је) и најстарије, што би писано ћирилицом а србским језиком”.
Ћирилица којом је повеља писана није „босанско писмо – босанчица”. Прије свега, треба имати у виду да тзв. босанчица није никакво посебно босанско писмо, што се у науци одавно зна, већ варијанта српског ћирилског брзописа пренијетог у вријеме Твртка I Котроманића из Србије у Босну, а затим и у сусједни дио Далмације. Брзописном ћирилицом је почетком 17. вијека Матија Дивковић штампао своје књиге (сам је излио слова у Венецији по угледу на она из рукописа), а називао је „српским писмом”, што су чинили и други босански фрањевци. Приватна преписка на ћирилици обављала се до почетка двадесетог вијека и у беговским породицама у БиХ, гдје је за њу забиљежен назив „стара србија”. Подсетићемо и на познати дистих Матије Антуна Рељковића који упућује својим Славонцима: Ваши стари јесу српски штили, српски штили и српски писали, што се односи на употребу ћирилице, која је у 17. веку била продрла из Босне у Славонију.
Ова прича о тзв. босанчици не може да се односи на Кулинову повељу из још једног разлога – повеља није писана брзописним типом ћирилице, каква је босанчица (који се уосталом на босанском двору јавља готово два вijека после настанка повеље) већ уставном ћирилицом (свечани тип у коме су слова написана у простору између двaју паралелних линија), којом су писали и православни Срби у Србији и ван ње.
Аутор ових редова сматра да је термин босански језик неприхватљив не само из лингвистичких разлога већ и стога што јасно сугерише да њиме говоре сви становници Босне и Херцеговине, а у крајњем исходу да су сви становници БиХ једна – босанска нација. Да ово није само калкулација, показује изјава издавача поменутог Ускуфијевог рjечника, који је на промоцији у Загребу рекао како је рjечник био намjењен Бошњацима свих трију вjера, који су говорили једним – босанским језиком, а који је потврђен још од Кулинове повеље.
Истина, ни термини Бошњак и бошњачки се не разликују много – они сугеришу да су Бошњаци једини аутентичан народ у Босни, а да друга два нису. Но, термини су прихваћени и о њима се нема више шта расправљати.
Као што је данашњим Бошњацима и другим народима дато право да заједнички књижевни језик (чије је извориште претежно српско) именују својим именом, тако то право не смијемо узети онима који су се у прошлости изјашњавали да пишу српским језиком, односно ономе што је написано српским језиком. Зато се мора повести рачуна о томе да се у школама у Србији језички споменици попут Кулинове повеље или Мирослављевог јеванђеља и стваралаштво Селимовића, Куленовића, Андрића проучавају као део српске језичке и културне баштине.
Овакви ставови нису оспоравање права другима на културни идентитет већ чување сопственог културног наслеђа и сопственог идентитета.
Др Рада Стијовић
Институт за српски језик САНУ