Луксуз обједињености
Када се говори о концепцији вјечности обично се под бесмртношћу подразумијева бесмртност душе. Чак и код данашњих, практикујућих хришћана, још увијек је снажно присутна та нехришћанска заблуда.
Заиста подијељеност унутар човјека јесте чињеница – човјек, као прву своју посебност, осјећа расцјеп унутар свог бића. Човјек је и дух и душа и тијело, али као јединствено биће. Нажалост, осјећање јединствености, обједињености, је луксуз који ријетко окушамо у овом животу.
Неколике су концепције од којих се може поћи у разматрању свијета, и човјековог положаја у њему. По једној концепцији човјек је микрокосмос у макрокосмосу. По тој теорији ми смо створени зарад тог пространства свијета око нас, те силине и бескраја у који се утапамо и пред којим онда неминовно осјећамо своју сићушност. У основи, то је јелинистичка мисао, свијет је ту нешто примарно, вјечно постојеће. Друго, античка концепција свијета сматра да је круг појам савршенства. Мисао о сељењу душа, њиховом непрестаном кружењу, дошла је преко орфичара и питагореваца до Платона који је на њој засновао и космологију, и филозофију, и теологију, и, може се рећи, уз хришћанску концепцију будуће европске мисли дао антипод – замисао коју многи мислиоци, па и поједини хришћански оци, нису могли да превазиђу. Изазовност – завршености, потпуности, заокружености као савршенства, циља и тежње.
По другој концепцији, која је хришћанска, човјек је макрокосмос, а свијет је микрокосмос, јер је свијет створен ради човјека, а не човјек ради свијета. У догађају Христовог оваплоћења смисао ове космолошке замјењивости добија пуни значај. Наш Бог је и Бог и човјек. Јединственост хришћанског погледа на свијет, између осталог, је и у томе што хришћански поглед тежи да разбије кружни појам кретања свијета, нуди вертикалу, могућност изласка изван граница свијета и обнављања увијек истог. Хришћанска концепција погледа на човјека подразумијева могућност бескрајног усавршавања, напредовања – кретања које доноси увијек нешто ново.
Између слободе и слутње
Сва природа је присутна у човеку, све што има у природи и у човјеку је, ипак, данашњи човјек осјећа страх од природе, отуђеништво, непремостив јаз.
Човјек је створен као круна стварања Господњег. Он је центар свијета, онај који у име творевине приноси свијет Творцу. Човјек има ум, дух и слободну вољу. По томе он се разликује од осталих бића на планети. Јер је као такво боголико, обогаћено биће – веза између Неба и земља, између створеног и Нествореног.
Бесмртност! Шта је бесмртност, шта она подразумијева, како је замислити, може ли се освојити? – сва књижевност, све свете књиге, наука и теологија сусрећу у овој тачки, у овим питањима и покушају одговора на њих.
Оно што је вјечност са Богом и у Богу, за хришћане је Царство Небеско – бескрајно усавршавање у добру и даровима. Стални ход напријед; из радости у радост. Љепота хришћанства лежи и у слутњи коју оно дарује. Нема јасног одговора какво је то Царство Небеско. Када Христос говори о Царству Небеском Он говори кроз параболе, кроз приче у којој је Царство Небеско увијек симболизовано – изречено али недокучиво, оно што се слути. Царство Небеско се не да омеђити ријечима, свести ни подвести. ‘Оно што очи не видјеше и уши не чуше’, бесједи Христос. Љепота слутње, али и не само то. Није мала патња живот на земљи за човјека. Име Израиљ, име које Јаков добија након рвања са Богом, и име Нови Израиљ за хришћане одражава и ту слободу људску, која је дар од Бога: порвати се са Богом. У том рвању садржана је сва људска историја. Што је човјек зрелији, он – у Цркви, у хришћанству – жели више да слути шта то може бити Царство Небеско, него ли да сазнаје. Исто као што сви дубоко у себи осјећамо као једино праведног Бога оног који је био један од нас и пострадао за нас, тако и као једино праведно блаженство, за невино пострадалу дјецу и мученике, осјећамо Царство које се не може ријечима исказати већ наслутити.
Метафизика загрљаја
Вољети значи вољети бесмртном љубављу. Када кажу људи: престали смо да се волимо то је немогуће, јер увијек остаје траг, дио те љубави у срцу. Може бити да нам неко узима слободу, да се осјећамо притиснутим или изданим, али траг сваке љубави остаје у срцу. Друга је ствар што мало ко од нас може рећи да воли здравом, несебичном љубављу, јер је она идеал који се достиже.
Двије су одвојености које најтеже падају човјеку: једна је одвојеност простором, друга временом. Када смо одвојени простором од некога кога волимо – то је и савладива препрека. Када смо одвојени временом од особе коју волимо, та препрека је несавладива. Ако је неко упокојен – њега нема више у нашем времену, и то је болност кроз коју осјећамо немоћ и муку, пакао (јеврејски шеол) људског живота. Зашто? Зато што љубав остаје, па ту особу желимо гледати, слушати, загрлити, али ње нема, нема на начин да је материјално осјећамо. Е, ту осјећамо силу васкрсења, снагу васкрсне љубави и болност док она још није остварена. Схватамо да је човјек јединствено биће и да воли и физички, и да жуди за додиром који такође може бити метафизичка категорија колико и дух. Метафизика загрљаја! И ту, у тој чежњи, осјећамо посебност хришћанства, које за разлику од свих осталих вјера има афирмативан став према тијелу, и према еросу. Има један фантастичан филм, мислим да је њемачки, који се зове ‘Трчи Лола, трчи’, који је и настао на необичан начин. Наиме, у мору музичких спотова који нуде само нешто налик на порнографски садржај, издвојио се један. У њему дјевојка у цијелом музичком споту трчи. Трчи у нади, жељи која је недољиво вуче, да ће њено кретање, својеврсна болна екстаза имати силу васкрсења за онога коме је упућена. Аутор филма је на основу тог спота изградио филм. У филму се стално понавља Лолино трчање, али је оно сваки пут ново и сваки пут се Лола нада да ће њена борба, њено трчање, њена вјера васкрснути онога кога је изгубила. Нешто слично је, а то је просто невјероватно да је неко на филмској траци успио да материјализује у толикој мјери осјећај и дух, представио Тарковски у филму посвећеном свом дјетињству: ‘Огледало’. У питању је ствараочева мајка. Она трчи, трчи улицама, које је Тарковски отјелотворио, представио као нешто живо, обојено мајчином енергијом бола, кроз надреалистичко мијешање њене подсвијести и боја улице кроз коју она трчи. Она губи свог мужа, и не може тај бол да поднесе и трчи, трчи, трчи. Покушава побјећи од бола, вратити вријеме, васкрснути изгубљено.
Историју теологије обиљежила су два правца. Један има афирмативан однос према еросу, према његовој енергији, други има негативан став. Ипак, када се погледа историја хришћанства, побједу односи ова струја која је сматрала да енергија ероса, као љубави, не смије да се убија, већ треба да се подиже на виши ниво, на љубав као дјелотворну, васкрсну енергију, која је наша спона са другим свијетом.
И што се тиче категорија Раја и Царства Небеског и ту су теолози подијељени. Како је изгледао Рај, шта је он подразумијевао, да ли су Адам и Ева имали односе, дијеле теологе у два табора. Тежња да се тјелесном не призна категорија светости, или, да се чулном да, прије свега, негативна конотација, стални је изазов сваког хришћанина, зато што је хришћанин, као и сваки човјек, подијељено биће, али биће које снажније осјећа сукоб Раја и Пакла у себи јер се бори, па је и јаче кушан.
С оне стране, с ове стране
Дакле, неке је одговоре могуће дати, неки нас чекају иза капије, иза двери како се каже у Цркви. Но, васкрсењем Христовим једна капија јесте одшкринута, она испред које су избачени наши прародитељи. Свједочанство Христовог Васкрсења ипак је присутно, дато на земљи. Светост светитеља, њихова нетрулежна тијела, су оне ране које сви ми, невјерне Томе, волимо да погледамо, да додирнемо, не би ли се вратили себи и Богу, добили ‘гаранције’ да наша борба није узалудна.
Аутор: Милана Бабић
Извор: Стање ствари
https://stanjestvari.wordpress.com/
