„Наша деца не знају да пишу ћирилицом
(срећа је још ако знају да читају српско писмо).
Читао сам радове на Филолошком факултету
који морају да се пишу ћирилицом.”
Проф. Радивоје Микић
Стање српског писма непрекидно се погоршава, а „моје племе сном мртвијем спава”. С времена на вријеме појединци који не могу и не желе да се помире са нестајањем ћирилице покушају да пробуде своје уснуле сународнике, али без неког видљивог успјеха. Јавност не чује њихове црне прогнозе о судбини српског писма, те они остају усамљени. Много је Срба који су потпуно равнодушни што ће остати без свог националног обиљежја или оних који су увјерени да ће прије доспјети у Европу ако јој покажу да су заборавили своје писмо.
Прије скоро три месеца појавио се трачак наде да ће се, бар на симболичан начин, можда кренути са мртве тачке, али је засад све остало по старом. Како је синуо, тако се и угасио. Упућујући захтев Влади Србије да се медијима који се штампају ћирилицом умањи ПДВ за 50% уредништва „Политике” и „Новости” – хтела то или не – скренула су пажњу апатичној јавности на занемарено питање угрожености српског писма и, уједно, покренула и нека друга питања.
Ако би Влада и испунила тај захтев остаје питање колико би то – сем јасног наговјештаја да власт почиње озбиљније да схвата проблем одумирања ћирилице – заиста помогло да се озбиљније поведе борба за њен опстанак? Да ли би пореске олакшице изазвале ланчану реакцију? Има ли мјеста нади да ће оне подстаћи ону већину новина и часописа који се у Србији штампају хрватском латиницом да се придруже ћириличним гласилима? Како ће реаговати издавачи који, такође, већину својих књига штампају латиницом? Неки од њих су већ изјавили да ћириличне књиге у Хрватској и Босни и Херцеговини не могу да нађу купце. А српске новине које се служе хрватском латиницом одмах су поручиле да се уопште не носе мишљу да се придруже „Политици“ и „Новостима”, док су се њихови новинари надметали у томе ко ће се више чудити и што пакосније омаловажавати предлог ћириличних медија. (Узгред, занимљиво је са колико су се страсти и надахнућа недавно удружили у осуди борбе која се води у Вуковару и другим дијеловима Хрватске против ћирилице.)
Колумнисти ових гласила пишу да је српско писмо превазиђено, да сви многољудни народи свијета пишу латиницом, и измишљају да су оба писма у Србији равноправна. (Да ли ће тако можда писати у новом Уставу – који се припрема како би био избачен садашњи увод о Косову и Метохији као неотуђивом дијелу Србије?) Ако се то догоди, лако је предвидјети понављање мантре познате још од Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима из 1954. године. Ћирилица и латиница проглашене су за равноправне, што је било изврсно покриће за све брже потискивање ћирилице.
Занимљиво је само да садашњи противници српског писма нису, заправо, смислили ништа ново. Тако је, рецимо, хрватски публициста, књижевник и историчар Звонимир Кулунџић (1911-1994) само пет година после Новосадског договора писао да је латиница „најсавршеније и најпрактичније писмо читавог човјечанства”, док је ћирилицу сврставао у мање савршена писма: „Иако се данас већ у читавом свијету увелике употребљава латиница, иако се њоме служе или је бар познају сви интелектуалци кугле земаљске, ипак на појединим, и то веома широким територијама, још преовладавају нека друга, мање савршена писма. Тако нпр. на територију големог СССР-а преовлађује ћирилица…” Није изричито поменуо српско писмо, али је јасно да је, заправо, мислио на њега..
[caption id="" align="alignnone" width="550.0"]
Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916. (Из архиве Николе Кулића)[/caption]
Како је Кулунџић ова своја размишљања објавио у књизи, тешко је претпоставити да је српски лингвисти нису прочитали. Није познато да су полемисали са аутором иако су за то имали доста разлога. Било је такво вријеме, те би се на онога ко се усуди да побија овакво мишљење окомили са свих страна и осудили као задртог националисту и разбијача братства и јединства.
Сем Српске православне цркве, о српском писму, пошто је било „равноправно”, нико није бринуо. Усамљени појединци и не много утицајна удружења покушавали су да равнодушној власти укажу на све брже гашење ћирилице. Њихов глас се готово уопште није чуо, а још је мање изазивао реакцију.
Захтјев да се медијима који се штампају ћирилицом умањи ПДВ, само је мали корак у покушају да се нешто учини за очување српског писма. Питање је, међутим, да ли ће он уопште бити учињен и колико ће – без искрене намјере власти да нешто одлучно предузме – помоћи да се стање угрожене ћирилице поправи? И може ли се уопште постићи некакав напредак док се српско писмо подржава само ријечима?
Др Василије Клефтакис није по струци лингвиста већ љекар, и није Србин него Грк, али му је несумњиво више стало до опстанка ћирилице него многом равнодушном Србину који се више не сјећа изрека својих предака: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна” и „Кад уденеш свој конац у туђу иглу, лако га можеш изгубити”. Др Клефтакис је 2012. године објавио свој обиман и изузетно запажен истраживачки рад: „Затирање српске ћирилице – план или случај”.
[caption id="" align="alignnone" width="527.0"]
Из рада г. Клефтакиса: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.[/caption]
Проучивши називе новина, часописа и књига објављиваних најпре у Краљевини Србији од 1912. до 1915, а затим у краљевини СХС и Југославији, до њеног нестанка, односно, до 1944, а касније и новој Југославији, до њеног распада 1991. и у СРЈ и Србији, до 2011, др Клефтакис је забележио све брже нестајање српског писма. И израчунавши постотак његовог опадања од 1912. до 2011. дошао је до закључка да ће ћирилица око 2050. године престати да буде званично писмо наше земље.
Идеја о умањењу ПДВ-а, која би се могла проширити и на књиге, часописе, натписе фирми, рекламе итд – ако буде прихваћена и остварена – могла би допринети да се суморна прогноза др Клефтакиса не оствари или бар одложи за неку годину.
[caption id="" align="alignnone" width="527.0"]
Из рада г. Клефтакиса: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.[/caption]
Основно је питање, међутим, колико су политичке странке које имају посланике у Народној скупштини спремне да се упусте у овакав подухват. Чини се, наиме, да све оне највише брину о томе шта мисли представник „пријатељског и савезничког америчког народа”, губернатор наше земље и самозвани аматерски психијатар за Србе, г. Кирби. А кога српско писмо, вероватно, подсећа на руско и Русију. Што, опет, наше политичаре и у власти и у опозицији, разумљиво, води до закључка да по том питању није здраво таласати.
Војислав М. Станојчић