Горан Ж. Комар
Један старији попис херцеговачких муслиманских првака
Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине објавила је 1975. године у часопису „Радови“ (књ. LV), часопис који је припадао Одјељењу друштвених наука (књ. 18), опширни стручни рад под насловом „Utjecaj talijanskog jezika na govor Trebinja i njegove okolice na početku 18. vijeka“, аутора Хамдије Хајдархоџића. Рад је примљен на сједници Одјељења друштвених наука 31. октобра 1974. Хајдархоџић је познати истраживач требињске прошлости. И овај његов рад, као и остали у којимa се занимао историјом требињских родова у 18. вијеку, несумњиво доприноси науци. Овај чланак у Гласу Требиња објављујем из разлога да укажем на драматично велике погрешке у читању старијих ћириличких докумената, те као и илустрацију стања у српској историографији, на које је указивано више пута и од високих ауторитета (А. Соловјев). Све док огромни број ћириличких исправа српског народа, која су већ објављена, не буде подвргнут ревизији коју морају спровести тимови стручњака, монументалне збирке исправа (нпр.Љ. Стојановић, „Старе српске повеље и писма“ и друго) не могу се сматрати коначно објављенима. Број погрешки који лежи у овим књигама је огроман, као што је огроман број погрешки који се поткрао код тумачења великог броја старих ћириличких натписа српскога народа, међу којима је највећи број настао на територији источне Херцеговине и Босне. Други разлог за сачињавање овога чланка лежи у чињеници да су данашњи Требињци збуњени одређеним презименима, која се јављају у попису муслиманских првака о којима овдје говорим. Наиме, на редном мјесту 9. и 10. у попису, јављају се двојица муслимана: Мустафа и Хасан Авдаловић. Како су Авдаловићи српски православни род у источној Херцеговини, то су данашњи Херцеговци збуњени појавом ових презимена.
Будући да сам 2012. године успио у објављивању веома обимне збирке старијих ћириличких докумената Државног архива Дубровник, а да се поменути попис херцеговачких муслиманских првака налази објављен у тој књизи, упоређен је мој текст издања пописа са Хајдархоџићевим и уочен је низ погрешака. Не, дакле, само у презименима Мустафе и Хасана. Најприје, Мустафа и Хасан се не презивају Авдаловић, већ Авдибеговић. То јасно стоји у попису који је исписан старом ћирилицом, као и други акти требињске и новске канцеларије 17. и 18. вијека и огромног броја муслиманских званичника из опсега Старе Херцеговине. Име Мустафа Авдибеговић исписано је са словом „б“ које упадљиво подсјећа на мало ћириличко „а“, онако како се то слово данас пише. Необично је да аутор није уочио претходно јасно брзописно „и“ , које би га омело у тумачењу презимена као Авдаловић. Такође, посве су уочљива слова „е“ и „г“ која долазе иза овог проблематичног „б“. На исти начин, истом руком, исписано је и име другог Авдибеговића: Хасана. Читави попис, који садржи двадесет и четири имена херцеговачких муслимана, исписан је истом руком.
Сљедећа погрешка налази се код презимена Ахмета на редном мјесту 5. у попису. Хајдархоџић је читао: Софтић, умјесто Софић. Такође, сљедеће презиме није Бећировић, него Бећиревић. Мехмет Ресул Ћатиповић на редном мјесту четрнаест није Махмут. Мехмед Милмиловић на редном мјесту деветнаест није Махмут. Коначно, биљешка на крају не каже да је у питању „i ostala njihva druscina“ (прилог 6, стр. 310) већ дружина.
Дакле, попис о којем говоримо изгледа овако: Омер-ага Бегзадић, Али-ага Шабановић, Хусеин Челебија Хајдаровић, Омер-ага Мали, Ахмет Софић, Ејуп Бећиревић, два брата Главовића, Мустафа Сератлија, Мустафа Авдибеговић, Хасан Авдибеговић, Сулиман Вафировић, Арслан Хаговић (=Хаџовић), Кабил Хасановић, Махсут Ресул Ћатиповић, Омер Галиотовић, Арслан Ћехаја и брат му Омер-aгин Непути, Исак Мухарем Ћехаић, Омер Спаховић, Омер Кочић, Мехмед Милмиловић, Сулиман-ага Шабановић и остала њихова дружина.
Овај попис доживљавам као попис тешких турских преступника, који су угрожавали дубровачко житељство током Кандијског и Морејског рата. Вјерујем да је попис и настао у жељи дубровачке владе да вишим турским властима укаже на најтеже преступнике, који су пустошили по Конавлима и Жупи, а међу њима свакако предњаче Бегзадић и Шабановић. Омер-ага Бегзадић истакнута је личност Кандијског рата. Написао је прегршт писaма Дубровачкој републици и она се могу читати у мојој збирци. Ево једног: „У све много часне хвале и достојно господину кнезу и осталој господи. в(е-ле). д(раго). п(оздрављеније). о(д) мене Омер-аге Бегзадића. А потоме, да зна ваше госпоство како се находи код сена из Новога града један содатин на име Антун, који вас је дворио и био барабанат двадест и три године. И има седам мјесеца да је упао у млетачке руке и бивши у Котору содатин, а ис Котора шкампао има двадесети дана преко Црне Горе. И када је био на Грахово да су га ахверали Граховљани и али (и)м је из руке опета шкампао и истому су га мени водили. И шкампавши и ухватили га су на Сливници, а паке се намјере неки моји људи на име Омер Челебија Галиотовић мој нехверин. И речени барабанат саде се находи у моијем рукух на Љубомиру. И речени барабанат да је био ожењен у вашему граду и има двоје ђеше (!) и сада у вашему граду и пашеног му је Сћепан Галиот и Паво Бачвар. Море бити сјеромаху јунаку да му је што на главу интравенало како је ужанца свијета. И каде се је разумјело на Новому да је у мене у руке нашао, било је говорења разликаста и да ми је дошао магзар од ага цјеђ њега и од Алај-бега Ченгића и да сам им дао о(д)говор дубровачки чоек не може шћава бити. И у другу вотуми су писали дубровачки људи што ће у млетачкијех градовијех са содатина зашто речени Алај-бег ктио га је оцу слати. Не знам за који би га узрок послао, а море бити из друге банде да сте за ову ствар акужани. Не речени Алај-бегу, него да ми је будимски везијер поручио цјеђ њега и не бих га послао цјеђ вашега госпоства љубави. Него вам молим госпоство ако је што згријешио, али јест али није, да му ваше госпоство даде грацију овијех благијех дана да има доћи својој ђечици тамо. А ваша је слуга и у напредак. И гледамо ваше госпоство што нам ће о(т)писати да вам га имамо по нашему другу послати. И Бог вам госпоство умножио.
С Љубомира у сриједу ујутру.
И молимо вам госпоство оваке књиге да се држе секрете“.
Ево и једног Али-агиног писма послатог у Дубровник из којега се јасно види велика мржња пошиљаоца према Дубровчанима: „Од мене Али-аге Ибрахимагића Шабановића кнезу дубровачкому и Вијећу дубровачко(му) поз(д)ра(в)љеније. А потом, зашто ви то чините тере моијем јунаком дуг не плаћате. Нека знате јере ћу писати на везира да ми нећете ви плаћати дугове. И стављам руку на ваше товаре нека и ви видите што могу учинити. Али сте ви м(ис)љели да сам ја Херцег, а оно плаго (!) Херцегово, да ме преварите како и Херцега. Да нећему благо измамисте, а вашему се мариоству веће свак домисли. А ја мисљах с вами пријате(љ)ство чинити. А саде, вјера ви Божија, ја чу чинити да ваши властеличићи доходе на скут љубе и прве товаре убаљујем. И вашему кнезу говно вечери на покладе. Јебем ви то у што се чатворите, јере сте ви цареви традитури. И Бог ви не веселио. Е не би до мене него до вас. Јере ћах ја с вами љубав чинити.
(На полеђини)
Да се преда кнезу дубровачкому у племените руке“.