Драгољуб Збиљић: РЕШЕЊЕ ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ НИЈЕ У КАЗНИ НЕГО У НОРМИ

Остане ли лингвистичко нормирање српског писма изван светске и европске праксе у двописму, никакви закони, казне и губљење времена и снаге у објашњацању зашто треба српски језик Срби да пишу ћирилицом, неће донети битно побољшање у проценту употребе ћирилице код Срба

            Срби, односно они који су плаћени да у њихово име институционално и лично брину о српском језику и писму, понашају се као да је српска азбука из српског језика нестала спонтано, случајно. О томе чак недовољно објашњавају и они који су стручњаци за језик и писмо и којима би требало да је решење питања писма у Срба и у њиховом језику, у малом прсту. Српски стручњаци за језик у институцијама несложни су, чак су и у прећутној „свађи“. Понеки од њих, као што то сведочи лингвиста Владо Ђукановић ових дана, чак не знају или не показују да знају да је истраживањима детаљно много пута потврђивано да је ћирилица не само запостављена него да је из многих области живота једноставно искључено писмо. То се, наравно, и без истраживања може видети голим оком, а Ђукановић устврди да то питање о запостављености ћирилице је само претпоставка, а не гола чињеница.

            Ђукановић, иако себе назива лингвистом, понаша се у објашњавању као да није читао ни Правопис српскога језика (последње издање Матице српске из 2010) у коме лингвисти закључују истину о српској ћирилици овако: „Ћирилица је, по важности прво и основно српско писмо, од седамдесетих година ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употереби до уметничке стагнације.“[1] Додуше, и то је врло штура истина без суштинског научностручног објашњења како се и зашто то догодило, с којим циљем и који су директни извршиоци најпре запостављања, па затирања српске азбуке. Наравно, јасан одговор јесте у томе да је српско (ћириличко) писмо смишљено запостављано од политичара у Југославији јер је циљ био да се постепено замени српско ћириличко писмо абецедним писмом, које је сачињено у време Вука Караџића за хрватско коришћење српске (вуковске) језичке реформе, јер из много разлога (пре свега верских и политичких) није се смело догодити да Хрвати (као католици) пишу српски (вуковски) језик у хрватској варијанти српском азбуком. У то време, као и вековима пре тога, никоме није могло бити спорно да је ћирилица код Срба православаца била српско писмо, а да је хрватска латиница (тзв. гајица) била хрватско писмо.

 

Туђе писмо је Србима „одомаћивано“ насиљем и заблудама

 

            Латиничко писмо је Србима много пута насилно и после законскиих забрана ћирилице наметано (најжешће у окупацијама Срба под Аустроугарима и у Независној Држави Хрватској, 1941-1945, али и данас у Републици Хрватској).

            Све то насиље над српском азбуком и њене забране нису дале трајне и коначне резултате да ћирилица нестане код Срба све до 1954. када је примењено нешто што, само на први поглед, не личи на насиље и забрану. Реч је о јасно изреченом циљу у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и писмима (1954) у Матици српској у Новом Саду – постепеној замени српског писма хрватском латиницом преко школског система, пошто се најпре хрватска латиница „омили“ Србима до те мере да им постане свеједно којим ће писмом писати свој језик. Југословенска власт се побринула да се тај процес „омиљавања“ туђе латинице Србима скрати на петнаестак година, па је српска ћирилица већ крајем седамдесетих година двадесетог века постала Србима кудикамо ређе писмо од хрватске латинице. Од тада српска ћирилица је и по истраживањима и по чињеницама које је лако могло да види и голо око, постала неважно, секундарно и много ређе писмо од гајице. Реч је било о све већем постотку хрватске абецеде, која је и у Србији била све ређа за разлику од времена до 1954. године, до када је ћирилица Србима у писању свог језика била готово стопостотно, тј. једино писмо. И све до тада се није крило да је ћирилица (вуковица) српско, а латиница (гајица) наравно хрватско писмо. та латиница је била и писмо Срба, али само оних којима је била наметнута католичка вера, а не и Србима православне вере. (Зар треба уопште објашњавати било коме да је народима писменост стизала најпре преко цркве и свештеника и да је Србима, као православном народу, стигло ћириличко писмо, а Хрватима, наравно, латиничко писмо. И друкчије није могло бити из много разлога. Уз то, наравно, католицизам је стално настојао да се и Србима наметне латиница, али се то латиничења Срба у већој мери и трајније могло догодити само у време југословенства, посебно од комуниста који су били „домаћа власт“ и она је, као „домаћа“ могла да у оквиру исте државе наметне Србима латиницу, а што није успело страним завојевачима. Српски лингвисти су, једноставно, искоришћени и злоупотребљени на тај начин што су спроводили хрватски филолошки програм, који је подразумевао и латиничење Срба, иако су чак и неки хрватски лингвисти у време Новосадског договора давали отпора томе да се „целом једном (српском) народу замени писмо“. Међутим, српски лингвисти не само да томе нису дали отпора него су употребљени тако да пропагирају „богатство двоазбучја“ само за Србе, „равноправност писама“ само за Србе и тако су постали директни учесници у смишљеном, планском насилном и заблудном латиничењу Срба.

 

Петровићева „одбрана“ лингвиста

 

            Неки од лингвиста то одлично знају, као, на пример, проф. др Драгољуб Петровић, али он и данас „брани“ лингвисте на тај начин што их сматра, ваљда, недовољно разумним, тврдећи овако: „А што се лингвиста и њихове ,кривице‘ тиче, ја сам и у слову за претходну Јањатовићеву књигу рекао да су они недужни будући да многи од њих нису разумевали природу комунистичке стратегије за разарање Срба, они који су то разумевали и остајали упорни у непристајању на оно што се Србима припремало могли су завршити или пред стрељачким водом или на Голом отоку... „[2]

Ако је то истина што Петровић пише у „одбрану“ лингвиста од Јањатовића и других разумних људи, како Петровић може да мисли да су они „недужни“ и данас после толико књига које само из Удружења „ћирилица“ стижу лингвистима, али их они, ваљда из потцењивања, не читају, па и даље остају „недужни“ и не могу да схвате зашто нико други у ниједном другом језику и народу у Европи и свету и не покушава никада да чува своје писмо тако што ће нормирати свој језик на два „равноправна“ (непотребна) писма: на свом и на туђем писму за писање свога језика? Проф. Петровић би ваљало да постави лингвистима у институцијама макар једно озбиљно питање: зашто они једини и данас сачињавају језичку и правописну норму за српски језик, који једини има два супарничка писма, за које се не може везати никаква „равноправност“ и „богатство“, јер је немогуће успоставити равноправност свог и туђег писма за свој језик. Ваљда је време да схвате да је то био начин да се прогони српска азбука у време када су Срби слати на Голи оток. Тада је могло бити оправдање за лингвисте што тада нису смели да говоре ову истину о српском писму. Али, откуд тај такав страх и данас када српски политичари ипак више не шаљу Србе на Голи оток (а не могу их ни слати, јер је Голи оток данас у другој, туђој, од Срба независној држави)? Откуд толико слепоће у оправдавању српских лингвиста и данас када измишљају да „службена и јавна употреба ћирилице“ није свеједно службена, званична и свеједно јавна, јер не постоји „неслужбена употреба ћирилице“ коју само српски лингвисти сматрају „јавном употребом“. Службена употреба писма, ваљда би морали знати лингвисти, не значи да постоји „неслужбена употреба писма“ коју би они могли именовати „јавном употребом“. Како једини српски лингвисти и данас не виде да ниједан други народ и његов језик немају никакав проблем са својим писмом, јер су сви свој језик нормирали на једном, њиховом писму, а нико нормалан не сматра да постоји корист од тога што ће само Срби имати два писма? Наравно, лако је схватити да је Србима, али као и Хрватима и другим Балканцима, важно да знају српску ћирилицу и хрватску абецеду, али само зато што се служе истим језиком, а да никаква друга корист не постоји од тога што ће Срби наставити да замењују своје писмо хрватском абецедом и сада самолатиничити себе. И Хрвати знају ћирилицу да би разумели оно што Срби ћириличари објаве на ћирилици, али не нормирају своју језичку варијанту на два „равноправна писма“. Њихови лингвисти не норомирају два „равноправна писма“ за „хрватски језик“. И то је нормално. А српски „недужни“ лингвисти и данас кажу у споменутом издању Правописа српског језика неразумно и „недужно“ овако: „Такав, истина редак (ама није редак, него једини у Европи и свету  напомена Д. З.) суживот двају писама за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“[3]

            По овоме што кажу, српски лингвисти (бар ови што су саставили Правопис српскога језика) уопште не виде угроженост ћирилице. Други лингвисти, пак виде њену очигледну угроженост, па заједно с другима говоре о потреби њеног (о)чувања. Трећи лингвисти, пак, свесни су значаја ћирилице за Србе, српски језик и српску културу, наглашавају да је треба (са)чувати, али никако да се сете да је ћирилицу немогуће (са)чувати под нормирањем његове „равноправности“ с хрватском абецедом. Постоји део лингвиста (као што је Предраг Пипер) који су „намирисали“ да је једини спас ћирилице у једноазбучју (као што је у пракси свих других народа и њихових језика), али Пипер истиче да „за то није време“ (манир комуниста када нешто нису хтели да ураде, и они су говорили да „за то није још време“). А кад ће, по Пиперу, бити време за ћириличко једноазбучје какво је примењено код свих других језика? Можда када се постотак ћирилице с данашњих десетак одсто сведе на један проценат!?

            Ако су политичари с лингвистима успели да сведу Србе са сто процената ћирилице на десетак данашњих процената, ако су успели да Србе у 90 процената свикну на туђе писмо, та се навика не може променити сада никаквим законима, никаквим казнама и убеђивањима ако се српски језик и даље нормира, противно свим другим језицима у Европи и свету, на два писма.

 

Нема ћирилице од кажњавања, има од нормирања

 

            Дакле, закључак је неизбежан овакав: никакве претње народу српском, никаква кажњавања, никакве новчане стимулације за писање српског језика ћирилицом неће Србе поново нмавићи на своје писмо све док лингвисти не нормирају српски језик на српском писму. Од познатијих српских лингвиста то је схватио и јавно написао само један познатији лингвиста мр Бранислав Брборић, који се заложио за „суштинско једноазбучје“. То је, непосредно пред своје представљење, обелоданио у часопису Нова Зора (2005, број 5 за мај) у тексту под јасним насловом „За суштинско једноазбучје“. А то је оно што стручњаци у Удружењу „Ћирилица“ образлажу детаљно од 2002. године. Они и данас истичу да је спас ћирилице само у нормирању и српског језика у једноазбучју (ћириличком), а не у казни. Али, то српски лингвисти и филолози у институцијама зову „забрана латинице“. Тако испада да су други народи, будући да су сви нормирали своје језике на једном писму, забранили нечије и неко друго писмо.

            Откуд толика упорност лингвиста у ширењу заблуда да је могуће чувати неко писмо у погрешном, непрактичном и немогућем нормирању једног језика на два или више „равноправних“ писама, то је тешко разумети. Да ли их је могуће непрекидно и даље сматрати „недужним“, као што их сажаљиво „брани“ споменути лингвиста Петровић?

 

(Нови Сад, 10. мај 2017)