OТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА ЛУКИ ВУКАЛОВИЋУ У СУТОРИНИ
4. ЈУЛИ 2014. ГОДИНЕ
Говор Горана Комара
„Пак ја кренух у приморје равно
На крај мора код Новога града
Ђе стојаху цареви пандури
У питому земљу Суторину
Њима удрих су четири стране
И запалих топа дрвенога
И погодих турску грађевину
Пак на грађу сложно ударисмо
Ударисмо, пак је освојисмо
Посјекосмо четрдес' пандура
А шездесет утекоше живи
Без капице и без кабанице
И без сабље и пушке дугачке
Утекоше у њемачке руке
Скапула их Родић ђенерале
И његови плаћени солдати
Утекоше у Новоме граду
Ја придобих земљу Суторину
Што је била моја ђедовина...“
Сјећа, дакле, пјесмом, народни пјевач на народно и државно јединство старе српске земље и пјесмом казује, не о Лукиној породичној ђедовини, већ о свенародној српској ђедовини чије је древно јадранско огњиште гашено од тевтонски хладне европејске династије Хабзбурга којој су, противно другим династијама, казује Ален Тејлор, народи били само компликација у историји династије.
Рано је Лука, каже Владимир Ћоровић, напустио своја занатска занимања и сав се дао у прегалачки живот. Савременик му, Марко Мартиновић, пише како је био способан да командује великом војском. Каже Мартиновић: „Ниједан од главара ни из првог ни из другог устанка, а познавао сам их готово све, није му био раван ни по способностима, ни по карактеру“. Казује о његовој одважности, постојаности, разборитости, рјечитости и каваљерству. Половину генералске плате своје у Русији, по повратку из Србије, и прохода са земље у Брђански, давао је ђацима, емигрантима и другим невољницима. Ђаци са Универзитета редовно су ишли њему на сједницу и разговор. Свуда је био отворен и слободан, пред владаоцем колико и пред обичним човјеком.
Оставио је за собом велике побједе од прве на Оравцу 11./13. децембра 1852: у Пољицу поповском 22. децембра, 29. јануара 1858. на Зупцима, 10./22. фебруара 1858. на Драчи, 1./13. маја 1858. на Граховцу, затим у Корјенићима, 26. фебруара 1861. на Забачком пољу, на Истикану против Дервиш-паше и Мехмед-паше, на Сливници, Главској и Михољском Долу у јесен 1861. Тако из дана у дан пуних тринаест година да би се на концу склонио у Русију. Колико је био познат васцјелој Европи говори и податак да је први рад о војводи Луки написао руски историчар и дипломата Викентије Макушев још 1867. године. Милорад Екмечић је написао: „Велика пера словенског свијета увела су личност Луке Вукаловића на странице свјетске историје и публицистике, а заједно с тим и српски ослободилачки покрет је ојачао свој међународни углед.“ Чедо Баћовић је написао: „Име и дјело Луке Вукаловића тек чекају свог српског Плутарха и своју научну верификацију и високо мјесто у пантеону српске историје.“ 11./23. јуна 1865. Јован Mартиновић, предсједник Државног Савета Србије, послао је писмо предсједнику српске владе Илији Гарашанину у коме казује како се срео са Луком приликом његова проласка кроз Беч ка Русији: „То је заиста одлучан човек, један прави старешина устајућих народа, никако четобаша или арамбаша ајдучки. Он сирома с петнаест друга иде у Одесу где ће имати издржавање од Русије и живи још у том мечтанију да ће се опет моћи вратити свом народу.“ Владимир Ћоровић оцјењује: „Рад Вукаловића био је патриотски и добронамеран. Он је почео одлучна преговарања са Турцима кад је Црна Гора јасно показала своју немоћ и када није било другог излаза, него се нагодити или изгинути без икаква изгледа на успех. Понуђени услови значили су несумњиво побољшање дотадашњег стања. У том погледу Вукаловић је потпуно чист, и њему се апсолутно није могло замерити што је за Херцеговину примио понуђене услове.“
У прољеће 1865. обишао га у Бијелој Гори на Црној Јели српски писац Љубомир Ненадовић, тада начелник Министарства Просвете у Влади Србије и изасланик српског кнеза Михаила Обреновића, носећи на дар од српскога кнеза једну скупоцјену сабљу. Затекао га је како оправља шиндру на колиби у којој му се налазила фамилија. „Некада стасит и прав како храст лужњак, украсан, каквим сам га први пут видио на Цетињу, сада је остављао утисак остарела и скршена човека.... Ишао сам у сусрет човеку који је водио три устанка, а коме је песник Ђура Јакшић испевао узвишену песму „Падајте браћо!“ Његовим именом тих година заклињала се родољубива српска омладина и Милетићева Народна стража.“ Овоме сусрету у Бијелој Гори присуствовали су Мићо Љубибратић, Лука Петковић и Милош Средановић. Када је Ненадовић пребацио Луки да „конзуле није баш много призивао к себи“, Лука одлучно потегну: „Нијеси у праву! Кожу сам згулио плачући и тужећи се, и нико ме није хтио да чује, а кад пуче мој џефердар, стиже одмах глас кроз сву Европу. Такав је свијет, само се на пуцњаву одазива...“ „не осјећам се одговорним за раскид с књазом, нити за оне који су издали Херцеговину. Ја сам смакнут као непослушан...“ „По нашем увиђању ти Бранковићи су се продали мало књазу, мало Турцима, мало Аустрији.“ Лука за своје поступке није тражио мишљење црногорског књаза. И данас, у часу када наш народ у најважнијој српској земљи, Републици Српској, обиљежава јубилеј Првога рата и сарајевског атентата, пројавиле су се политичке олигархије које како тада, тако и данас, гледају да српски народ виде као престарјелог и скршена човјека, а не као стасити лужњак фундиран у дубоким темељима хришћанске Европе као народ првог позива који по праву примогенитуре стоји уметнут у средоземни прстен народа. То је право овоме народу ускраћивано и у Лукино вријеме све зарад хтијења хабзбуршког двора, и сви народни покрети од покрета патријарха Јована Кантула са краја 16. вијека и патријарха Арсенија Чарнојевића и устанака далматинских Срба до српске револуције 1804. године, гледали су само да зауставе руку која је замахивала да посјече тај стамени балкански лужњак. Лука, као бројни српски устаници, сви изгнаници и мученици, осуђени су само из једнога разлога: због своје државотворне замисли. Он је прогнан као србскословенски источник који је разгорио пламен устанка који је могла загасити само домаћа рука. Тим је поривом вођена и рука сарајевског атентатора и Младобосанаца и због тога, због њиховог општејугословенског и општесловенског, дакле европејског, дакле свехришћанског карактера и накане, они не могу бити ајдучке четобаше или терористи већ слободари и свјетлило и поучник хришћанској Европи ако би када кренула на пут повратка своме средоземљу.
Лука у Зупцима нема никаквога споменика, упозорава др Рајко Вукашиновић, ни у Богојевић Селу, на на Пирином Бријегу, ни пред Буковом Пећином у Јастребици, ни пред колибом на Црној Јели у Бијелој Гори. Али, ево, има га у Суторини у старој Драчевици, како сам испјева, његовој ђедовини.
Поводом упокојења Лукиног у „Застави“ је августа 1873, а то је година када по његовој Јастребици ходи ботаничар Јозеф Панточек изучавајући тамошње ендемично биље, записано: „на северу је угасила се једна луча србска, која је неко време на југу србском мрак робства разгањала – у Брђанску, близу Одесе је последњи дана преминуо Лука Вукаловић, херцеговачки војвода од Зубаца. Историја србска прима Луку у своја крила и она ће му у књизи својој леп листак отворити и посветити; ми сад нисмо у стању струкове дела покупити и сплести му достојан венац заслуга и спомена, него ћемо само неке стручке побрати...“ и даље: „...лака му родна, али удаљена земља, вечна слава и Бог дао да скоро дође време где ће му се српске кости у ослобођену домовину пренети моћи.“ Сам је Лука из прогонства, у часу када је понуђен откуп његове земље у Зупцима, записао да нема цијене за коју би продао своје добро, те да жели тамо и умријети, или барем закопан бити.“
Како у своје вријеме заслужни Јован Накићеновић, Бокељ, Кућанин али и Требињац с Љубомира, посвети своју једну писану радњу Луки Вукаловићу, тако и данас Бокељи поставише спомен херцеговачком великоме војводи на овој морској стопи. Но, није био Лука Вукаловић само војвода кадар заскочити у горскоме кланцу. Лука је тај који је тражио и удаљавање фанариотског свештенства из отаџбине, и своју Цркву у отаџбини и своје домаће чиновништво. Он је, коначно, био ктитор једне црквице у Зупцима. Он је тај који је говорио да се вјере у Босни споразумију „јер једна по једна ништа учинит не може.“ Али када каже да је уношење раздора у Босну и Херцеговину „занат старих назадњака и док год земљиште наше домовине за такове подле занате способно буде, то ће хрђе свој отровни занат на истом и надаље тјерати...“ Лука Вукаловић није био примитивни горштак који је дизао на устанке и умлаћивао турске батаљоне. Он је писац заокруженог националног програма избављења којим је анализирао политичке прилике у Европи гледајући ка унутрашњем стању свих водећих европских земаља, приликама на Балкану, црквеним и политичким, једнако водећи рачуна о свим сусједима Хрватима и Мухамеданцима. Он је, слободно се може рећи, својим политичким замислима, био претеча Илирском покрету и свим другим јужнослвенским покретима и организацијма, па и Младој Босни. И то и данас поручујемо нашим сусједима. Он је написао: „Словени смо, живимо на једном огњишту, сносимо ропство туђина, једна нам је прошлост, једна будућност, сложимо се, пак ћемо одма слободни бити...“ Није згорег да сви данас погледамо његово писмо „Ерцеговцима и Бошњацима“ објављено у „Застави“ септембра 1869. године у часу када стиже нови Бокешки-кривошијски устанак.
Ваља испитати и с ким је у Новоме могао бити у вези војвода Лука. У широком антифеудалном покрету који је покренуо сељаке у Босни и Херцеговини важну улогу играла је грађанска класа која је почела да се развија посредством трговачког капитала. Педестих година 19. вијека она је постала одлучни економски и политички чинилац. Овакве вароши, какве су новска и требињска, постале су национално-политичким средиштима. Млађа генерација трговаца, овдје стасала у оквиру поморске и трговачке традиције Топаљске комунитади коју су створили и одржали житељи Херцеговине, одњихана је на традицији ранијих сељачких буна и ослободилачких покрета којима је несумњива перјаница војвода Лука. Лука је у својим писмима исповједао тезе које ће касније раширити предводитељи велике босанско-херцеговачке буне. Ја мислим да је Лукин устанак, а не каснији велики босанско-херцеговачки из 1875. године, постао првом историјском пробом за југословенски национални покрет. Боже мој, има ли сличности између положаја Босне и Херцеговине данас и оне Лукине и оне из периода великог устанка када је грађанство те земље тражило везе са свијетом и економске и политичке и вјерско-културну аутономију и пуну слободу личности, осјећајући велику опасност турске пропаганде. Руски конзули извјештавали су о неподношљивом насиљу. Једно је сигурно: Лука је претеча великом устанку, и претеча социјалне и политичке револуције у Босни и Херцеговини, и турска влада учинила је апсолутно све да је уз помоћ европских влада савлада и заустави. Отварањем велике источне кризе национално-ослободилачки покрети југословенских народа доспјели су у мреже великих сила и идеје њихове биле су блиске радикалним национално-револуционарним концепцијама Мића Љубибратића ослоњене на традицију захтјева Вукаловићевог устанка. Лука Вукаловић и његови сарадници заслужни су што је велика буна – последња фаза националних револуција балканских народа, била потпуно политички и национално-политички припремљена. У вријеме велике буне, оклијевања Цетиња и Београда, династичке комбинације од којих се Лука дистанцирао, драгоцјена подршка војвођанских Срба и Лукином устанку и Црној Гори 1862, све су то карактеристике обје буне. И данас можда можемо сјетити на два савезна уговора и конвенције између Србије и Црне Горе 1866. и 1876. године када се држало да ће се црногорски и србијански покрет слити у један. Лукино вријеме донијело је, ипак, основни историјски захтјев уједињења Србије и Црне Горе.
