У структури Лазаревићевих довршених новела (посебно у Први пут с оцем на јутрење, а и у новелама На бунару, Школска икона, Он зна све...) уочава се мотив преокрета или преображаја лика као превасходно услова будућег живота у заједници. Од пролога ка епилогу прати се декадентна путања којом се лик креће, дата кроз психолошку призму, да би се на самом крају појединац преображен вратио у позитиван семантички оквир, из ког је искорачио. Приказивање ликова који су чврсто укоријењени у патријархални културни образац, а који су у једном тренутку приступили другачијој визији свијета, и у њој психолошки осјенчени, а затим поновно преображени враћени у оквир којем припадају, чини темељ Лазаревићевог приповједачког концепта.
Спона којом се лик везује за спољашњи оквир није једина која се кида, напротив, везе унутар самог лика пуцају, да би се, долазећи до краја, опет, сад већ преображене увезале. Расцјепканост, фрагментарност унутар самог лика свакако је у приповиједном поступку значајнија, тим прије што постаје посредник у продору у унутрашњи план, у социјалне и емотивне дилеме лика/појединца, а, с друге стране, тиме поставља Лазаревића зачетником психолошког реализма у српској књижевности.
Лазаревићеви ликови су изграђени, односно заодјенути одређеним етичким категоријама, те свако излажење или прескакање ограде прихватљивог резултира располућеношћу лика, који ће се потом од грешника уздићи до покајника. Преображен једино и може да одагне бољу и печал. Цјелина се, дакле, распада на мање дијелове и у том расцјепу Лазаревић психолошки изражава лик, да би га на епилогу опет сабрао и преображена вратио из антипоља у позитивно поље. Извођењем из патријархалног оквира, лик Митра (Први пут с оцем на јутрење) се социјално и психолошки растаче, нарушава се концепт оца хранитеља породице јер га је обузела карташка страст. Митрово раскалашно понашање се никако не уклапа у слику канонизованих вриједности, са јасно изграђеним отклоном од свих врста искорачења ван исцртаног руба. Контраст као стилска фигура, самим тим, има фреквентну присутност у лазаревићевски обликованој стварности. Контраст није дат само на релацији лика са осталим ликовима већ је проширен на цјелокупан контекст у ком се лик креће, а најизразитији је, заправо, унутар самог лика. Што је опозиција видљивија, то је раздијељеност, унутрашње цијепање дубље, а на крају и преображење: Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостив осмејак-није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц пред смрт кад је искао да га причесте.[1] Дакле, диспаратни низови су компоновани унутар самог лика и што је диспаратност изразитија, то су психолошке манифестације присутније.
Опонент Митровом лику није само заједница већ и појединачно узети ликови, најприје лик Марице. Лик Марице је компонован као лик патријархалне, покорне жене, али и, прије свега, мајке којa брани своје потомство и молитвама га чува. Дијалошке партије између Митра и Марице су испресјецане, закинуте, угушене Митровом осионошћу и опорошћу. Међутим, такође, дијалози су испресјецани хитњом Маричиних ријечи ка Митру, хитњом ка потреби да се све унапријед опрости и учињена искорачења релативизују. Дијалог је кратак, а вишезначан. Значајан је у психолошкој нијансираности којом се ликови уздижу, превазилазећи безизлаз. Наиме, Маричине модалне варијанте времена умјесто прошлих (умјесто Ако си, Марица одговара Ако ће, иако је Митар све у карташким играма већ изгубио) су почетак његовог спасења, враћање породици, односно животу, али враћања са преобраћеним чистим погледом, а не задимљеним, угушеним и тамним као што је тамна и туробна карташка соба, у којој је губио своју душу. Мотивом свјетлости се антиципира преображај Митровог лика, и онда кад свјетлост обасјава Маричино лице, предсказујући будуће преокрете: Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен бог ког је она гледала и који је њу гледао. И онда јој се по лицу разли некако блаженство, некака светлост, и мени се учини да је бог помилова руком и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе'ну.[2]
Мотив свјетлости у истој функцији налазимо и у другим Лазаревићевим новелама, чиме се новеле финализују у симболичкој слици преображеног неба, слици спокоја и блаженства. Такође, Први пут с оцем на јутрење није био први наслов ове новеле, већ Звона цркве у Н. Епилог новеле није само физички одлазак оца и сина на јутрење у цркву, напротив, ваздухом се разлијежу црквена звона пројављујући преображење. Музика звона односи, у таласима, сву бол, страх и немир и враћа оца породици и колективу: ...а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грае, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се са небом...[3]
Повратак јединке колективу је побједа заједништва над отпадништвом. Сви преображаји дати у новелама представљају уствари повратке, враћања лика у позитивно семантичко поље, оно из кога је морао искорачити да би се преображен, нов опет вратио. У својој усамљености лик Митра, тако рећи, и нема додира са другим ликовима, његове релације су одсјечене, сведене на грубост и мрзовољност. У заједници живи, али је сам, оптерећен страшћу за коцкарским играма, као што је и лик Аноке (На бунару) острашћен жељом да влада и прича, да не упрља господске дланове, а не да ради и слуша. У обје новеле (и у другим), ликови се преображени враћају у круг заједнице, из које су отпали: Мисли се испрекрштају као жице на шареници, изаперу се, исплачу: умор савлада страсти и мржњу, и глад и жеђ(...)Напрасно јој се нешто преврте у грудима. Сасвим изненадно, а бескрајно силно, нека хришћанска жица зазуја у њеним грудима.[4]Симболично, унутрашњи преображаји су оглашени хришћанским жицама или црквеним звонима. Акустика недјељног јутрења надсвођује сад преображеног човјека. Јеванђељски, параболски осликано, сваки залутали ће се вратити и бити прихваћен.
Лазаревићево скретање широких епских, етнографских токова на унутрашњи план, тежња ка освјетљавају лика са дубље стране, заправо, га поставља на мјесто зачетника поетике коју ће каснији теоретичари књижевности назвати модернизам. У Лазаревићевом књижевном поступку се отварају нове поетичке норме, свакако, тек у повоју, али антиципирајући дјела са продубљеном психолошком мотивацијом, субјективним тоном приповиједања и рафинираном атмосфером.
Аутор: Росанда Пауел