ТРАГИЧКИ КАРАКТЕР АНТИГОНЕ

Трагедија се као књижевна форма створила у античкој Грчкој, у 6. вијеку прије наше ере, а свој најплодотворнији израз је доживјела у 5. вијеку прије наше ере. Далеке податке о настанку трагедије налазимо код Аристотела, у Поетици, гдје се наводи да је постала од дитирамба (врста хорске пјесмe, која се пјевала у славу бога Диониса, бога плодности и вина). Наиме, засебно узете етапе развоја трагедије би биле: дитирамб, сатирска пјесма и напосљетку трагедија као највиши ступањ. Сатирску пјесму је, према наводу нашег познатог хеленисте Милоша Н. Ђурића[1], створио пјесник Арион, на начин да је завео обичај да бога Диониса пјесмом славе сатири, Дионисова пратња, који су били пола коњи, пола људи, округласти, са брадама, коњским ушима, ногама и реповима, а у пренесеном смислу због браде и блудности зову се јарци. Отуда је и ријеч трагедија (на грчком трагос значи јарац) јер је представљала пјесму коју су пјевали људи преодјевени у јарце. Потпуни развој трагедије се огледао у проширењу броја глумаца (што је резултат проширења приче), наиме, Аристотел наводи да је Есхил увео другог глумца, а Софокле трећег. Такође, један глумац је умио приказивати више ликова, а како се радња шире развијала, више није могла да буде подржана форматом једне драме, те су пјесници увезивали драме у 3 цјелине и чинили тзв. органичке трилогије. Друго важно обиљежје трагедије, поред култа бога Диониса, био је и мит, тј. садржај трагедије је узет из мита (осим у неколико изузетака) и кад се труди да објасни постанак људског рода, и порекло породица, племена и градова, и порекло извора и брда, хуку ветрова и величанственост тишина, жудњу сунцокрета(...)хеленска мисао је свагда стварала мит.[2]

            Антигона[3]  је драма у којој пјесник ставља у први план човјека, тј. жену, што је најављено насловом, а и зна се да је Софокле био први међу трагичарима који је увео ликове жена у драму. Оно што, дакле, обиљежава Софоклову драму јесте карактер, који пјесник исцрпљује до посљедњих психолошких дубина. С обзиром на то да је карактер носилац читаве драме, догађаји који граде драму бивају разнолики онолико колико је разнолико људско биће или људска воља. Трагички јунаци, уопште узевши, показују непоколебљиву вољу у различитим дјелањима, да се и не треба посебно  бавити околностима које би их као такве пробудиле. Такође, Софокле је у својим ликовима моделисао идеално херојство, тј. уобличио их је онакве какви треба да буду, а не онакве какви јесу, као што је то чинио Еурипид. Наиме, Антигона је на сцену наступила храбро, непоколебљиво, стала на страну божанских, неписаних закона, иако је знала да је чека неминовна смрт као казна због непоштовања одлуке једног аристократе, који ће, такође, ношен својим радикализмом, пострадати.

            С друге стране, јунак грчке трагедије је био засвођен трагичком врлином (арете) и трагичком кривицом (хамартиа). Антигонина трагичка врлина се моделује на начин специфичан за Софокла, а који подразумијева сљедеће-лик Антигоне се поставља насупрот лику Креонта (у почетку драме и Исмене), дакле, поред главног јунака црта карактере супротне природе да би их тиме учинио изразитијим у својим одлукама, као и у посљедицама датих одлука. Доводећи их у такав контрастан однос, заправо, Антигонин лик се слика у врлини, која јесте трагична јер се Антигона супротставља нечему због чега ће засигурно страдати, али узвишено. У томе треба видјети и њену кривицу, не пристаје на Креонтову одлуку (не пристаје јер јој њен разум казује да божански закони важе за све, па и за брата Полиника), директно изазива судбину, а и власт: Не сматрах тако јаком твоју наредбу/да божје, неписане , сталне законе/претећи може, ти си ипак смртан створ/Од данас нису они, ни од јуче не/но вечно важе, нико не зна од кад су.[4] Хронолошки посматрано, судбина Антигоне је наставак Едипове судбине (јер Антигона је кћи Едипа и Јокасте, плод највећег родоскрвнућа), те је тиме њена судбина већ трагична. На то је подсјећа сестра Исмена, наводећи гријехе њиховог оца Едипа и несрећне браће и опомињући је да је најгора смрт ако мимо закона сад не послушамо царску одлуку и власт.[5]  Међутим, Антигона херојски устаје против те силе и без икаквог страха од неминовне смрти, испуњава дужност према мртвом брату, одбацујући произвољну наредбу државног поглавара. У том се осликава њена кривица, а и врлина и због те двострукости и јесте трагична јер се и кривица и врлина потврђују властитим животом.

            Етичка вриједност Антигоне  је усађена у главном протагонисти драме. Антигона је лик снажне индивидуалности и моралне дубине и њена религиозна дужност је покреће на недвосмислену акцију. Жртва према брату потиче из апсолутно свејсне спознаје о нужности погребног чина, а и из љубави: За љубав, не за мржњу, ја сам рођена.[6] Креонт и Антигона, два главна противника, се сусрећу у једној величанственој сцени (3.чин), величанственој јер разоткрива сву борбу Антигоне, борбу за неписане законе, при чему је потпуно безвриједан сваки државнички, писани закон. У једном исповиједном тону Антигона разлаже  етичка начела свог бића, којима се води, што подразумијева неустрашиво и помало прометејски стављање живота у службу истих: Тек страхујући ма од чије обести/ја не хтех за њим трпет казну од бога/Та знала сам да мрети морам, како не?[7]

Антигонина трагичност се осјећа и у јадиковки (5.чин) којом сажима властиту судбину. Наиме, у широким партијама са хором развија се Антигонин ламент над ускраћеном брачном радошћу и свеукупним животом. До тада се њен лик профилисао кроз непоколебљиву, помало дрску, и изнад свега храбру личност, али у јадиковки је доминантна Антигона као жена, која кроз бол сагледава посљедице своје свете дужности. Разлоге Антигониног тако истрајног подухвата, заправо, сад тек у потпуности можемо схватити, то нису мушки разлози (како је Исмена у 1. чину опомиње да су оне жене и да као такве не могу са мушкарцима да се боре) који је као такви тјерају на борбу са државником. Напротив, Антигона је жена као и све друге тебанске жене, као и Исмена, прије свих. У лирски натопљеној јадиковки се пред читаоца рађа један јасан разлог, образложење због којег Антигона непоколебљиво страда, а оно извире из крајње рационалног сажимања датих околности. Наиме, Антигона не може да се помири са Креонтовом наредбом, не може да се одрекне потребе да и другог брата достојно сахрани, и таква аргументација је посве рационална и неприкосновена. Смрт Антигоне је потврда вјечних закона, неписаних, неписаних јер нису писани на хартији већ у срцу.

Врло је симболично да ће се Антигона у тренутку када је осуђена да буде жива зазидана у пећини сјетити Ниобе. Наиме, Танталова кћи Ниоба (жена тебанског краља Амфиона) родила је дванаестеро дјеце, шест синова и шест кћери. Поносила се да је родила више дјеце него Лета, која је родила само Аполона и Артемиду. Расрђена Лета шаље освету на Ниобу-Аполон јој простријели све синове, Артемида све кћери. Потом је Див претвори у стијену из које непрестано лију сузе. Антигона је директно изазвала властиту судбину, као и Ниоба и зато се од свих јунака митологије сјећа управо ње. Али, јунак грчке митологије се и одликује крупним подвизима и потресима, којима, чак,  изазива и много крупније од себе, што је својеврсно надилажење сопствених могућности и уопште људских норми. У томе треба видјети Антигонину трагичност као и уосталом свих јунака грчких трагедија.

Аутор: Росанда Пауел

 

[1] Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Дерета, Београд, стр. 280;

[2] Исто, стр. 283;

[3] Софокле (496-406 прије наше ере) је био други велики трагичар античке књижевности, био је плоднији од Есхила, написао 130 драма, од којих је свега 7 дошло до нас;

[4] Грчке трагедије, Веселин Маслеша, Сарајево, 1985, стр. 180;

[5] Исто, стр. 163;

[6] Исто, 184;

[7] Исто, 180;