Ћутим, јер за Песму ко да није време.
Уверена, слепим, нестаје ми вида!
Теби да зашапћем, усне ми занеме!
Љубав негде скри се, нестаде, зарида...
И биће се цело у неживо сточи...
Воду, ватру, ваздух пожеле да проси,
Очи вратите ми, требају ми очи...
Молим и да речи моје не покоси
Једно страшно време, ћудљиво и труло.
Ево идем некуд, тражим своје место.
Запевај, затужи, зацели ме фруло!
Идем тамо где је немог вође престо.
Кад ћутљиви језик сломи биће цело,
Услиши Господе, Песми пој опело!
Милица Бакрач