Ћирилицом против правила баба Смиљане

Аутор: Мирјана Сретеновић

У Министарству културе јуче је представљен проглас о језику, у сусрет Савиндану и најављеној „Декларацији о опстанку српског народа”, а његов циљ је да јавности укаже на потребу бриге о матерњем језику као темељном питању нашег постојања.

Назив прогласа је „Предлог за размишљање, о језику и нама”, а потписали су га министар културе Владан Вукосављевић, Дане Малешевић, министар културе Републике Српске, академик Предраг Пипер, секретар Одељења за језик и књижевност САНУ, Драган Станић, председник Матице српске, Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета, Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић”, Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине, Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, и Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори.

У прогласу стоји следеће: „Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима... Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик.”

Захваљујући акцији „Негујмо српски језик” Министарства културе широм Србије видело се да се „и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да то није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно”, стоји у овом прогласу.

– Задатак сваке културне политике јесте да своје наслеђе сачува и преда генерацијама које долазе. Треба створити законски оквир за већу употребу ћирилице у јавном простору. У Русији називи фирми исписани су на руском писму, а испод тога у оригиналу – рекао је Владан Вукосављевић. Одговарајући на питања, министар је истакао да овај проглас неће бити део Декларације о опстанку српског народа, већ „позив, будилица, охрабрење и подстицај јавности” да размисли на који начин се опходи према свом језику и писму.

– Декларација о опстанку српског народа је у изради и она ће бити представљена на Сретење. Овај текст није њен интегрални део, али је у синергији са њом – рекао је Вукосављевић, и додао да су мере којима ће се штитити језик назначене Нацртом стратегије развоја културе.

Љиљана Марковић је истакла да нема земље на свету која може себи да дозволи да не негује матерњи, али и стране језике, а Срето Танасић је изразио задовољство што „коначно седи поред министра културе са којим дели исте погледе о значају српског језика”.

– Европске институције траже да поштујемо права мањина и њихов језик, а нико нас неће питати како се односимо према свом језику. Том питању се нисмо довољно посветили због разних околности у 20. веку. Српски народ је данас распарчан, али постоји јединствени језички културни простор. Бићемо задовољни када ћирилица буде у јавној употреби у свакој институцији – рекао је Танасић.

Бошко Сувајџић је истакао да брига за језик не може да буде ни традиционална ни конзервативна. „Вук Караџић је био један од најмодернијих људи свог доба. И није случајно што је Иво Андрић написао девет есеја о Вуку... Брига о језику треба да добије институционални облик који ће утицати да сви заједно поштујемо оно што нас суштински одређује. Наши лектори у свету су најбољи амбасадори наше културе и држава треба да утиче на то да не губимо лекторате. Не сматрам да неговање нашег језика и писма угрожава друге језике и друга писма – истакао је Сувајџић.

Душан Иванић је приметио да смо дошли у ситуацију када влада „правило баба Смиљане”, у којој свако пише и говори како хоће, о чему је писао још Вук Караџић.

– Незамисливо је шта се све може чути у јавном простору. Зато треба да се тај простор очисти и ослободи смећа. Једини прави начин је да се државни органи уједине око тога. Доситеј Обрадовић је знао светске језике, али је рекао да се, кад говори свој језик, осећа као у крилу своје мајке, јер је то нешто најприродније. Ту природност треба привести у праксу, нагласио је Иванић.

Књига – спасоносна барка

У „Предлогу за размишљање, о језику и нама” пише и ово: „ Добра књига се указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Игњатовић, и Костић и Матавуљ, Дучић и Станковић, Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Селимовић или Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа.”

http://www.politika.rs