Стандард језика и писма успоставио је Свети Сава

„Данас, уочи припрема промене Устава Србије, и покушаја увођења двојног стандарда писма у службеној употреби , кључно је питање аргумената: због чега би Србија , тиме и Срби (укључујући и Републику Српску и бивше југословенске републике у којима су Срби доскора живели, али и српску дијаспору) требало да напусте нешто што је специфично, што је епитет наше језичке, и шире, културе? И ко је тај ко данас може на себе да преузме терет да промени оно што је Свети Сава успоставио још у 13. веку“, рекао је на почетку разговора за „Геополитику“ историчар Синиша Стефановић из Завода за проучавање културног развитка Србије.
Јесу ли у праву Срби који сматрају да су њихов језик и писмо у матици подређени у односу на хрватску латиницу и да би са променама Устава и дефинитивно могли да буду истиснути из службене употребе?
-Као историчар истраживач, судбину ћирилице посматрам као процес који траје још од 13. века када је однос српски језик – ћирилично писмо успоставио, готово несумњиво, Свети Сава. И српски језик и ћирилица отад су претрпели разне утицаје и мене, али српски језик и ћирилица опстали су као стандард. Њега се, нажалост, у Србији мало ко држи, упркос жељи да се придружимо свету који функционише управо захваљујући стандардима. Али, да бисмо превазишли тај проблем, а верујем да хоћемо, морамо да разговарамо о конкретном проблему и подстичемо вољу да га на разборит начин решимо. У том смислу, у оквиру пројекта који је одобрило Министарство културе за мандата г. Тасовца, систематски се бавим српском ћирилицом као културном и историјском чињеницом.
Од када се Србији латиничко писмо намеће као доминантно и захваљујући чему се у томе успева?
-Тај покушај посебно је очигледан од доласка комуниста 1944-'45. године, и то из јасних идеолошких разлога. Ствар је доктринарна у основи, као у СССР. Већински народ, односно његова буржоазија, насилнички је и он мора да буде такав већ само зато што је највећи: намеће се и експлоатише друге народе. Тако је било и овде, само што се у СССР десила друга ствар. Након првог идеолошког налета схватили су да не могу да управљају толиком земљом ако немају један стандардни језик и писмо. То су били руски и руска варијанта ћирилице, коју су нешто реформисали, па се од почетне идеје, делимично морало одустати. Није то био доктринарни стаљинизам, већ практична мера. У Србији је до промене односа према ћирилици дошло из унутрашњих идеолошких разлога, које не треба одвајати од међународних околности. Кад је постављено питање интеграције, Хрвати никако нису хтели ћирилицу, па се порадило на томе да Срби прихвате латиницу. Нису, наравно, Хрвати хтели да одустану ни од ијекавице, а и зашто би, јер они су народ који је из деценије у деценију градио и изградио своју државу. Срби су своју истовремено разграђивали, а зарад јединства потискивали ћирилицу за рачун хрватске латинице.
Примећујем да латиници неизоставно додајете придев хрватска. Молим Вас да објасните због чега је то потребно.
- Због тога што се код нас о латиници говори збирно, а јасно је да је латиница коју покушавају да уведу у Устав као српски стандард пореклом и дефиницијом хрватска латиница штокавскога језика којом се служе и Бошњаци. Уосталом, са становишта језика могли бисмо да кажемо да постоји српска ћирилица штокавскога језика, зар не? На истој су, Вуковој, основи, али нико то не каже. То је неопходно рећи, јер Мађари се служе мађарском варијантом латинице, Енглези енглеском, итд. Такође, не смемо заборавити да је наша земља потписница међународних споразума где је стандард енглески језик, где се српски транскрибује. У нацрту закона из новембра 2004. године („Брборићев предлог“) који је подржао Одбор за стандардизацију, за српски језик је предвиђена српска ћирилица и енглеска латиница. Притом, националне мањине имају потпуно право да се, тамо где испуњавају цензус од 15 одсто (у Хрватској тај цензус износи 33 одсто) службено користе својим језицима и писмима.
Како се у Србији дошло до тога да хрватска латиница буде у службеној употреби упркос томе што су српски језик и писмо у Уставу Србије дефинисани као службени?
-Најпре желим да кажем да не постоји никакав основ да се хрватска латиница, колико год да се данас употребљава у Србији, зове латиничким писмом српског језика или српском латиницом. За то не постоје никакви пореклосни ни културолошки разлози.
Мени је разумевање продора хрватске латинице у Србију кључна 1971. година, зато што је у тој години, на основу грађе, могуће документовати најмање пет приступа ћирилици. Први је скерлић-ранковићевски, како сам га назвао, који је југословенска интеграција екавице и латинице. Други зовем природно-математички, према изјави проф. Курепе да је ћирилица непотребна у смислу науке, па би чак и Русима било паметно да пређу на латиницу. Трећи је приступ национални, који непосредно повезује ћирилицу и Србе у СФРЈ, односно отвара српско национално питање. Четврти или институционалистички правац је правац академика Павла Ивића и његових следбеника (Бранислав Брборић), који су заговарали да се зарад културног јединства прихвати оно што је у том тренутку једино било могуће – да је српски народ двоструко предвојен изговором (екавски и ијекавски) и писмом, ради очувања културног јединства. Али сам Павле Ивић наглашавао је да то унеком тренутку може да се промени, да једна од азбука буде уклоњена. Ту свакако није мислио на ћирилицу, премда то не каже експлицитно, јер се није ни смело. Пети је правац државно-партијски: он је заступљен у амандманима из 1972. године и уставним решењима из 1974, а то значи и ћирилица и латиница у оквиру српскохрватског језика, без икакве регулативе: свако може да пише како хоће. Све ове струје се залажу за српскохрватски језик, осим националне опције. И ту постоји један веома важан догађај, о коме никада није покренута озбиљна расправа, а тај се догађај зове – изношење „Предлога за размишљање“. Марта 1967. године излази „Декларација о имену и положају хрватскога језика“ деветнаест хрватских језикословних институција, а у Београду, као реакција, „Предлог за размишљање“ групе књижевника, који сам по себи нуди и уставну реформу Југославије. Струја која је везала ћирилицу за српско национално питање проглашена је интервенцијом Вукашина Мићуновића Чиче, још у расправи у Удружењу књижевника Србије, шовинистичком. Тај је глас, не противан Југославији и код већег дела потписника дубоко југословенски, био против линије ИК ЦК Србије, па је ућуткан: ћирилица је везана за четништво, што јој се и данас приписује. Латиница је наметнута у духу државно-партијске линије, као нешто што води ка националном јединству у СФР Југославији, поред тога напретку, интеграцији у савремене токове интеграције, итд. Међутим, не видим да су Стојан Новаковић или Слободан Јовановић заостајали као научници зато што су писали и објављивали ћирилицом.
Шта је резултат свих тих подела у Србији до данашњег дана?
-Вратио бих сена државно-партијску струју чији су ставови опстали, и преовлађују до данас. Она се види у коментарима које читаоци пишу после неког објављеног текста о проблему положаја ћирилице, где се износе делови аргумената те и природно-математичке струје. Наиме, прихваћен је, а са уставним амандманима из 1972. и Уставом из 1974. Формализован систем у коме хрватски језик и хрватска латиница имају посебан статус, а српски језик и српска ћирилица никакав. У том се оквиру, наравно, развија читава дебата лингвиста из 70-их и 80-их година. Тада се појавио термин „јавна употреба“, који се погрешно назива термином. Он то није. Уведен је и постоји само у Уставу СР Хрватске, односно у амандманима из 1972. године (члан 138. Устава СРХ), а у Србији се појављује тек амандманом на Устав СРС из јануара 1989. године као „службена и јавна употреба“. Израз „јавна употреба“ не постоји у законодавству европских земаља. Тамо постоји лична и службена употреба: лично се служи којим год писмом желиш, пиши јидиш хебрејским оном ко га разуме, али службено писмо је одређено законодавством конкретне државе. Француска је, на пример, грађанска држава: постоји службена употреба језика и писма, француског и француског латиничног стандарда. Језик и његово писмо су, стога што су вредност по себи, стандард.
Пошто на унутрашњем плану имамо проблем са применом члана 10. Устава којим се регулише употреба језика и писма у Србији, са каквим ћеморешењем изаћи пред ЕУ, која би у овој областида арбитрира?
-Члан 10. Устава Србије има два става у којима су очигледне две тенденције. Први став је опција национално-државна, суверенистичка опција тада су га заступали ДСС, СРС, те, из контекста вероватно, СПС. Други пасус осликава тежњу грађанско-регионалистичке опције, која се залаже за ћирилицу и латиницу, да први пасус обеснажи позивањем на Закон о службеној употреби језика и писма које се провлачи од 1991. године. Тој опцији ДС пришла је „Тадићевим нацртом“ из 2005. године, напустивши „Ђинђићев предлог“ из 2003. године. У ствари, задржава формулацију из потоњег, позивајући се на уређење других писама законом. А тада, и сада, важећи закон писан је за Амандман XXVI (јануар 1989) који предвиђа и службену и „јавну“ употребу језика и писма. С променом Владе, нестао је и првом ставу примерен нацрт закона („Брборићев предлог“), а СПС се није супротставио.
Откуд онда право Европској комисији да на основу препорука Венецијанске комисије арбитрира у питању службеног писма?
-Ми смо, нажалост, у ситуацији да Европска комисија на основу одлуке Венецијанске комисије намеће двоалфабетност. По њиховом мишљењу, у Уставу Србије из 2006. постоји умањење заштите права на језик мањина у односу на Устав из 1990. Венецијанској комисији, такође се каже, није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма које, како оно оцењују, „већина мањина радије користи“, више не помиње у Уставу. Ког латиничног писма? Они вероватно мисле на ово које користе Хрвати и Бошњаци, али код нас је највећа латинична заједница мађарска. Нема неке чврсте логике. Каодржава смо дужни да унапређујемо права мањинских народа, пре свега себе ради, и ми то радимо. Писао сам канцеларијама Парламентарне скупштине Савета Европе, чији је Венецијанска комисија орган, и у Београду и у Бриселу, са молбом да ми уступе грађу на основу којесу извукли овакав закључак. Одговорили ми нису. И онда се 2015. године мишљење Венецијанске комисије појављује као наредбодавно. Ако је цена уласка у ЕУ одустајање од стандарда српски језик – ћириличко писмо, онда њу, дубоко сам уверен, не треба платити. Тај захтев и са становишта међународног права и са становишта докумената које је Србија потписала, и са становишта здравог разума, једноставно, није прихватљив.
Надате ли се Ви да ће ресорно министарство и Влада Србије уважити резултате Вашег вишегодишњег стручног рада?
-Моје је да прикупим и понудим аргументе. Ове идруге, базиране на више гигабајта прикупљене грађе. Да ли ће их министар култире саслушати, његова је ствар. Ствар је процедуре, а процедура је мајка демократије, да ли ће их узети у обзир и изнети када се о овом проблему буде изјашњавао на седници Владе Републике Србије, у будућој или већ постојећој комисији за промену Устава. Њихова је ствар да одлуче. Мој рад јесте у оквиру пројекта Завода који је одобрило Министарство културе и информисања. Сврха је прикупљање и припрема података. Влада има потпуно право, чак и дужност, да ЕУ каже да њени захтеви у вези са службеним писмом не могу да буду примљени, или да могу да буду примењени. Процес придруживања је сложен, али баш стога треба да имамо консензус о томе да ли и због чега треба у Устав да уводимо ихрватску латиницу, да видимо да ли је српска ћирилица као писмо заиста противна идеји грађанске државе (француски језик и француско писмо, на пример, нису противни идеји француске државе). Писмо по себи нема идеолошких атрибута. Оно није политичко питање. Писмо је цивилизацијска вредност што је у случају српске ћирилице потврдио и Уставни суд Хрватске у „Вуковарској пресуди“. Како се неко уопште усуђује да питање ћирилице као службеног писма поставља на идеолошко-политички начин? И како то да Уставни суд Републике Србије, чије су одлуке из децембра 2013. скандалозне, баш с тих основа решава питање службеног писма, самовласно се прогласивши за врховни правописни ауторитет?
О којим се одлукама Уставног суда ради?
-Прва одлука се односи на Предлог статута АП Војводине из 2008. године, у коме се тражи увођење „латиничког писма српског језика“, а на основу ове фразе коју је увео Ранко Бугарски у једном полемичком спису из 2007. У доказном поступку ДСС је у коментару упућеном Уставном суду рекла да Устав не познаје латиничко писмо српског језика. Упркос томе, Уставнисуд је одлучио да АП Војводина не може да одлучујео језику сама, јер то спада у надлежност државе, али да „латиничко писмо српског језика“ може да буде уређено законом. Уставни суд, као што видите, уводи у пресуду нешто што не постоји. Нећу да кажем да се наши људи не служе хрватском латиницом. Напротив, служе се веома много, али то нема никакве везе ни са правним ни са културним темељима Србије. Постоји још једна одлука Уставног суда Србије из децембра2013. којом је враћена „јавна употреба“ језика и писма (случај Лековић против Закона о трговини) да декларације и упутства могу да буду штампане српском ћирилицом или хрватском латиницом. Поставља се питање шта ако неко познаје само службени српски језик и службено ћириличко писмо, шта је његово право. Да ли је он дискриминисан? На члановима је мањинских заједница да знају службени језик и писмо државе у којој живе, а не обрнуто. Тако је барем у чланицама ЕУ. Да ли је захтев за доследном применом службеног језика и писма шовинистички? Иако су и Крфска декларација 1919. године и Новосадски договор из 1954. подразумевали потпуну равноправност писама у обе Југославије, у СР Србији готово да нигде није било машине са ћириличком тастатуром, нити се могла набавити. Тако је и данас. Ја сам државни намештеник, службено је писмо ћирилица, али ни за мојим столом ни у продавници нема друге тастатуре осим оне са хрватском латиницом.
Да ли су Хрватима давани слични „епитети“, с обзиром на то да је истинско насиље над језиком долазило са њихове стране?
-Морам да кажем да сва средства којима се Хрватска служила нису била легитимна, напротив, то је историја страшног насиља која је кулминирала епизодом монголске суровости, па је настављена, у СФРЈ, другим средствима и у другом идеолошком оквиру. Али сама идеја Хрвата да се залажу за своје писмо и развијају свој језик није била нелегитимна – то су питања о којима ми треба да расправљамо. Хрвати су радили свој посао, а што ми нисмо свој, и што га и даље не радимо, наш је проблем.
Сада имамо и појаву да се сва литература написана латиницом класификује као хрватска, па и кад су њени аутори, у ствари, српски писци?
-Па, наравно, зато што машина не може да зна да ли је онај ко је написао књигу латиницом из Србије, Хрватске, или не знам одакле, какав је његов осећај припадности и какав му приписују. Рачунар не разуме језике, нема сентимента према националним осећањима. У дигиталном свету, у основи, све почива на два знака: „0“ и „1“. Све је, у основи, бинарни број. Договором Народне библиотеке Србије и Националне свеучилишне књижнице, те двају завода за стандардизацију језик је 2008. године коначно раздвојен на српски и хрватски и отад се сва писана грађа раздваја као српска или хрватска. Питање је параметара за претраживање, тј. класификације. У нашем случају, држећи се нашег Устава, и „Гугл“ везује српски за ћирилицу. У табели латиничких стандарда не постоји српски језик. Са становишта дигиталне технологије, модерна српска ћирилица је изузетно подесно писмо, јер је сваки глас означен једним стрингом, тј. задатом, а они су обједињени у малој, тридесеточланој класи. Ако неко и то жели да пусти низ воду због нечијих идеолошких лудорија, нека пусти! Ја се с тим не бих могао сагласити.
И шта нам сада ваља чинити?
-Нама је потребно да се питање српског писма постави као принципијелно у културној јавности – укључујући и високотехнолошку – и да се у дебати игноришу сви који биод тога желелида праве идеолошко-политичку препирку, било слева, било здесна. Овде је реч о стандарду, писму, који у дигиталном свету одређује постојање, претраживост језика. Стари оквири дебате су недовољни. Треба нам стручна и гласна дебата, базирана на чињеницама, које ће министру и Влади помоћи да донесе одлуку којом ће прекинути овај јалов, сасвим непотребан културкампф који се око српског ћириличког писма води. Рационални предлози, попут „Брборићевог предлога“ већ постоје. Министарство културе се 2006. о њему похвално изразило. Кренимо од те тачке.
Извор: Геополитика, август-септембар 2016.