Живот Требиња у ранијим временима постојања, посматран са старих црно-бијелих фотографија, у очима посматрача освјешћује дух града, у кога су уклесане посвете различитих култура. Ако бисмо загребали далеку прошлост Требиња, отворићемо странице на којима је живот печатиран различитим цивилизацијским парадигмама-илирским, хеленским, римским, османским, аустро-угарским. Посебност сваког од њих обликовала је миље у којем је град растао, чинећи од њега својеврсну ризницу културолошко-историјских разноликости.
Старе фотографије, са тоном носталгије, као да могу и да посвједоче, не само о забиљеженом историјском трену, већ и о шуму ријеке Требишњице, хладне, али праве благодати града, као и о снази каменитог окружења. Шарм медитерана, оснажен каменим утврдама и обојен лицима пролазника, причи и причањима наклоњених, представља амбијент у којем се све одвија по себи знаном слиједу.
За Требиње и његова ријека је била живот, узет сам по себи, дубок, пролазан, али непоновљив. Требишњица је граду дала посебну драж, потапајући га природношћу и бистрином која га у валовима запљускује и испира. Љепота херцеговачке понорнице персонифицира сам град, његов било и карактер. На већем броју старих фотографија ћемо запазити ријеку која је својом чистотом, љепотом свог тока посребрила Требиње, пробудивши у њему трагове прича из давнина, помијешаних сунцем и небом. Не остајући равнодушан, љепоту је град узвратио. Долапи, или у народу знана кола, симболички представљају сјајне украсе, праве бисере ријечног пута. Њихова важност није била естетска, или само естетска, већ посве животна. На фотографијама стара дрвена кола осликавају завичајну дјелатност, због које су направљена, а њихова бројност свједочи о значају њиховог постојања на Требишњици. И више од тога. Врло чести мотиви старог Требиња, који као да својим кружним обликом надсвођују остале – кола - била су мјеста поред којих се могла удахнути свјежина ријеке, ноћи и земље. Слика одражава трен малог, простодушног, али у свој пуноћи захваћеног живота, који не престаје да дише, мучи се и нада. Урамљене старе фотографије кола, која као да из саме воде израњају у универзалне симболе требињског крајолика, свједоче о истинској благодати коју је град тада имао и која је покушавала да олакша живот херцеговачком човјеку.
Незаобилазни сегмент албума из даље прошлости Требиња чинио је Стари град. Привлачност слици Старог града дају људи, ухваћени у кретњи, одјевени у архаично рухo или народну ношњу. Шармантност Граду даје високи камени бедем, којим је насеље опасано, а који вуче своје коријене из далеке османске прошлости, чији отисци и данас постоје као знеменит и поуздан свједок једног прошлог доба. Камена тврђава, некадашњег имена Бан Вир, представљена је на фотографијама као горостас архитектонске љепоте, истрајности и неосвојивости, од чега не губи ни у свом стварном изгледу. Тврђава је ојачана и играђенa у још већу, постала је упориштем турске војске, а њена унутрашњост је израсла у значајно трговачко насеље, у којем је текао живот порубљен високим зидом и зауздан хендеком са водом Требишњице. Живописност тврђави, као средишту самог града, дају њени пролазници, објективом овјековјечени у једном тренутку свакодневице. Лица људи под капама, мада дуго година под окупаторским јармом, дјелују некако стамено, кошчато, чврстим кораком газе калдрму, очима упртим у задато мјесто. У позадини остају кафане, дућани и дјеца, нијеми свједоци, да допуне, да безгласно посвједоче, али да црно-бијелу слику учине живом. Остаје човјек, или, бар, неко подсјећање на њега у неком историјском тренутку, без кога ниједна слика не би била довољно животна, једнако као што ни Капија на западној страни Града не би имала значаја без људи који свакодневно кроз њу пролазе.
Требиње кроз објектив старих фотографа у погледу посматрача рађа утисак о граду медитеранског духа. Аустро-Угарска монархија, не заборављајући стратешки положај Требиња, као и близину Јадрана, подизала је грађевине које одишу приморским стилом. Слике или, пак, врло ријетке разгледнице из доба аустро-угарске окупације, побуђују, потичу мисао о граду медитеранске атмосфере. На њима је исцртан живот градских каменитих улица, њихових зграда, заодјенутих раскошним, осунчаним балконима. Полуокругли отвори врата, као и високи, уски прозори, пресјечени још мањим отворима, зграде облаче у посве господствене одоре. Изнад прозора, уских и високих, здања расту још виша на путу до крова, правећи округласте отворе, као посебне, додате прозорчиће, стварајући утисак тајанствености. Изгледају као стамена, неуништива здања, која су израстала на требињском тлу прецизним замахом неимара. Дају посебност фотографији града, чинећи да изгледа као неко посве медитеранско мјесташце, умивено плаветнилом и кршом. Небо, вода, камен, брда помијешани са мотивима оријенталне и аустроугарске градње чине галерију слика старог Требиња.
Прелиставајући стари албум Требиња, пажљивом оку посматрача се нуди један свијет, удаљен, али не и далек, помало затајан, али не и непознат. Слика одражава један трен историјског контекста, некада је то слика херцеговачке жене заогрнуте марамом или слика мушкарца у чакширама, дугог лица и бркова. Ипак, честе су и слике требињске панораме, ухваћене са околних брда, надомак аустроугарских камених утврђења. Амбициозна утврђења стреме ка висинама, са тек малим отворима, из којих се може сагледати град усидрен подно брда. Фотографије старог Требиња симболички постоје као разгледнице са неког давно завршеног путовања, које је постало важан свједок у проучавању и разумијевању кулуре и живота једног града, неба и бића. Све скупа носи у себи вриједности без којих је немогуће схватити и упознати себе и људе око себе.
Аутор: Росанда Пауел