Ужице – Обележавање једног савременог јубилеја, седам деценија Историјског архива Ужице, спојило је недавно у манастиру Рујно петовековну повест прве две српске штампарије са две стране Дрине: горажданске и рујанске. Првопоменута на само годину до пуних пет столећа, а друга је прегазила 480. лето.
Дуга историја српске културе и писмености испричана је за ову прилику кроз штампање првих књига. С тим што су се српске штампарије по старости овако поређале: најпре ободска Црнојевића штампарија 1493. у Црној Гори, па горажданска 1519. на подручју данашње Републике Српске, те у манастиру Рујно уз Ђетињу прва штампана књига на тлу Србије „Рујанско четворојеванђеље” 1537. године. Све су настале у тешко време, под турском опасношћу, а само пола века после Гутенберговог изума.
Откуд спој друге и треће српске штампарије за јубилеј 70 година ужичког архива објаснио је директор те установе Жељко Марковић:
– Овде у манастиру Рујно представили смо 26. број нашег часописа „Историјска баштина”. У њему су прилози посвећени 480. годишњици „Рујанског четворојеванђеља” и обнови манастира Рујно, а ту је и напис о горажданској штампарији и пројекту израде фототипских издања њених првих књига. Сматрали смо да је корисно повезати две ове повести и људе са две стране Дрине укључене у неговање те петовековне традиције.
Скупу су присуствовали представници града Ужица и Српске православне цркве, те Новог Горажда из РС и универзитета из Источног Сарајева који су најавили да овим дешавањем почиње обележавање пет векова горажданске штампарије, с централним догађањима планираним за наредну годину јубилеја. Окупљенима се, уз остале, обратио др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве, аутор седам књига из историје СПЦ, рекавши:
– Ово је црквено-народни сабор под барјаком архивистике, а повести првих српских штампарија дубоко су уткане у наш идентитет, важан део наше културне историје. У време њиховог рада Српска православна црква је била у врло тешком положају, без патријаршије укинуте крајем 15. века, али је штампање тих првих књига допринело да се сачува ћирило-методијевска писменост, а тиме и идентитет нашег народа.
Прве одштампане књиге биле су црквене, за богослужење и чување вере у Срба. Горажданска штампарија настала је на простору Старе Херцеговине, у манастиру Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда заслугом трговца Божидара Горажданина. Он је у Венецији набавио штампарију и овде покренуо штампање црквених књига, крај дринско-дубровачког пута да би трговци и кириџије који су овуда пролазили уз робу преносили и књиге. Прве „печатане” у горажданској штампарији су „Служабник” (1519), „Псалтир” (1521) и „Молитвеник” (1523). У новије време, почетком 21. века, научноистраживачки пројекат „Горажданска штампарија” Народне библиотеке Србије и Филозофског факултета универзитета из Источног Сарајева, под руководством др Драгана Бараћа, омогућио је репринт издање тих првих црквених књига и штампање низа научних радова о тој дугој и значајној историји.
Повест „Рујанског четворојеванђеља”, прве штампане књиге из манастира Рујно код Ужица говори о чину ученог монаха Теодосија који ју је у том храму одштампао лета Господњег 1537., под воштаницом резбарећи слова у дрвету, на 250 дрвених плоча. Но убрзо пошто је Теодосије с братијом књигу печатао у више примерака, Турци открише ову штампарију и најпре уништише њу, а потом и цео манастир Рујно до темеља.
Вековима су остаци манастирских зидина чамили у селу Врутци, а кад је осамдесетих година 20. века овде направљена водоакумулација они су нестали под водом језера. Да се, ипак, постојбина прве српске књиге не угаси, учинило је ово столеће: заслугом владике жичког Хризостома, који се и сам бавио издавањем књига духовне садржине, те уз помоћ државе и многих приложника, на пропланку уз језеро васкрсао је нови манастир Рујно, у пуном сјају: са црквеним храмом посвећеним Светом Ђорђу, лепим манастирским конаком, монашком кућом, кулом звонаром високом 14 метара, бронзаном скулптуром првом штампару Теодосију... После пет векова први монаси дошли су у манастир Рујно 2006. године, а владика Хризостом, преминуо крајем 2012., овде је по својој жељи сахрањен у порти.
Што се тиче „Рујанског четворојеванђеља”, данас се једина два оригинална примерка чувају у Прагу (у Шафариковој збирци) и у Санкт Петербургу. У обновљеном манастиру Рујно поседују само фототипско „Рујанско четворојеванђеље”, издање „Просвете” из 1987. године.