Ако нестане песме, знак је да неме уста,
Бол се болети не сме, кућа остаће пуста.
Вуковог језика врело, да не пресахне, Боже!
Грех је спустити чело док се тирани множе.
Дубока моја надо, не дај да вера клоне!
Ђорђије, погледај крадом аждаје како нас гоне!
Еванђеља наша света хуле и хоће да згазе,
Жалосна цветају лета, цвет пада на српске стазе...
За језиком тужбалица, не, није песма моја!
И ове капи са лица нису траг неспокоја,
Ја у себи се молим, Мајчице, спаси, мила,
Крадом свим које волим косовска удени крила,
Лазара, српскога кнеза, што веру крвљу плати,
Љубављу вечном нас веза, име да нам се злати,
Милости не жали, Мати, за слабе и фарисеје,
Нека се вера врати, сејачу мржњу што сеје...
Њивом што беше моја, хоће да сеју семе!
Ово Господње сито мотри усне нам неме...
Погледај орницу своју! – као да Господ рече –
Раздаћеш рођену проју, а чија рука је пече?
Српови што је харају, хуле на мене, сине!
Тргују хлебом, варају, чекају време да мине...
Ћутиш, српови поју, мобене туђе су речи,
Устај и њиву своју спаси и сечу спречи!
Флота језику треба с речима уместо копља,
Хлеба, вина и Неба, и руку вредних за снопља,
Црвенозлатног хлеба, српска да храни уста!
Човечност, Језик и Вера кад стисну се у три прста,
Џелате чека потера, кад стану испред крста!
Шта чекамо? Вуковски појмо! – Вечно кроз Савина уста!
МИЛИЦА БАКРАЧ