Учесница 16. Међународног конгреса слависта у Београду је и Габријела Шуберт, дугогодишња професорка на Катедри за јужну славистику и Студије југоисточне Европе на Универзитету „Фридрих Шилер” у Јени, инострана чланица САНУ од 2006. године, као и дописна чланица Мађарске академије наука. Бави се народном књижевношћу, немачко-јужнословенским књижевним и културним везама, културном семиотиком, савременом јужнословенском приповетком...
Поред осталих, ауторка је и књиге „Срби и Немци у 20. веку. У сенци званичне политике”. На овом конгресу похвалила је организацију и разноврсност програма, где је посебно уочила нову секцију интернет стилистике.
Једна од ваших тема на овом конгресу слависта јесте и „Српски рјечник”, поводом 200 година од првог издања, у светлу Вукове сарадње са Немцима. Та сарадња била је од суштинске важности за развој наше писмености и културе?
То је било златно време немачко-српских односа, каквог није било раније, нити касније, а било је важно за српску културу уопште. Вук Караџић је имао тесне везе и са Терезом фон Јакобс Талфи која је преводила српску народну поезију. Те преводе она је послала Гетеу који је њима био одушевљен и који је чак и учио српски језик како би разумео и сам превео „Хасанагиницу”...
Вук је још више сарађивао са Јакобом Гримом, а за „Српски рјечник” то је још важније него сарадња са Гетеом. Јакоб Грим који је са братом Вилхелмом приредио немачки речник и који се, поред осталог, бавио и немачким предањем и фолклором, Вука је, заједно са Јернејом Копитарем, подстакао на то да састави и изда „Српски рјечник”. Вук га је уобличио по узору на немачки речник Јакоба Грима. Такође, Грим му је објаснио да при томе даје примере и из других словенских језика, да користи упоредни принцип. Јакоб Грим добро је говорио српски језик. Он је један од првих Немаца који се приближио словенским језицима и култури, управо на основу српског. После Вуковог издања „Српског рјечника” Јакоб Грим дао је проширено издање „Рјечника” још једном га објављујући на немачком. Вук и Доситеј били су значајни и због тога што су запад упознали са словенским светом, Вук је задужио читав словенски свет, а међу Немцима који су били важни подједнако за Србе и за Немце био је и Хердер.
Када долази до промене у тим односима?
Од друге половине 19. века односи Немачке према словенском свету почели су да се мењају и у политичком смислу. Врхунац неразумевања између две културе достигнут је током Трећег рајха када је Хитлер бомбардовао Београд. Ни ратови из деведесетих година нису допринели зближавању Немаца и Срба. Због тога мислим да би требало настављати традицију коју је Вук Караџић неговао. Он је пуно урадио и за Србе и за Немце.
Шта је, по вашем мишљењу, немачке научнике и писце фасцинирало у српској народној књижевности?
То је био почетак романтизма у Немачкој када су се писци обраћали аутентичној изворној, народној, књижевности. Такве књижевности, већ у то време, у Немачкој није било. Хердер је позивао познаваоце да сакупљају аутентичну, народну, књижевност, да се баве фолклором. Код нас, на западу, у то време, висока књижевност више није била изворна. Зато су многи почели да се интересују за Балкан где је све то било живо. Српске јуначке народне песме биле су потпуно непознате на западу. Браћа Грим и Гете били су њима опчињени. Гете је сам превео „Хасанагиницу”, као и друге песме.
Прошле године представљена је ваша књига о односу Срба и Немаца у 20. веку где се заправо види колико је политика била доминантна у тим релацијама две културе?
Деведесетих година, током санкција, ви нисте могли да дођете до наших научних публикација, као што ни ми нисмо могли да знамо за ваше. У то време када сам била предавач на Универзитету у Јени и када смо направили немачко-југословенско-српски научни скуп о заслугама Терезе фон Јакобс Талфи за вашу културу, морали смо да интервенишемо у немачкој амбасади у Београду како би наше колеге добиле визу за пут. Сећам се да је тада дошао Миљан Мојашевић са торбом препуном књига, најновијим српским издањима са којима је сматрао да треба да будемо упознати. Био је то јединствени случај тада у Немачкој, ниједан институт није могао да организује неки научни скуп посвећен српској култури, а ми смо то урадили у Јени. Та моја књига говори о 20. веку, мрачном добу у немачко-српским односима, али, када прелистате тај зборник, видите колико је у културној и научној сфери ипак било и сарадње између Срба и Немаца. Значи, званична политика је једно, а научници су друго. У претходном издању „Срби и Немци. Традиције заједништва против предрасуда” истраживала сам поменуто златно доба сарадње Немаца и Срба. Подунавски Немци дуго су живели са Србима, а и њима је у 20. веку било тешко зато што су протерани и истребљени са тог простора. Морамо да започнемо добру, нову сарадњу.
Да ли је сада на неком немачком универзитету могуће студирати српски језик и књижевност?
Нажалост, морам да кажем, србистика, као самостална дисциплина, више нигде у Немачкој не постоји. Слично је и са јужном славистиком, и са општом славистиком. Затварају се институти, штеди се. Политичке науке су у предности, науштрб европских култура. Наравно, англистика и романистика не гасе се. Али, славистика није у добром положају. Шири се интерес према Америци, иако то ни политички није једноставно, али се не разуме, што је велика грешка, да је потребна оријентација према Словенима. Словенски народи највећа су популација Европе. Нажалост, интерес иде другим путевима, и не знам да ли је то паметно.
Највећи прекид у односима две земље десио се, дакле, са распадом Југославије и Милошевићевом политиком?
Са његовом политиком почела је та дистанца између Немачке и Србије, док је била мања са Хрватском. Ипак, никада није само једна страна крива. Имам пуно пријатеља у Србији, а писањем поменутих зборника трудим се да побољшам односе између Србије и Немачке. Сматрам да српска страна није ништа мање важна од хрватске.
Колико се српска књижевност преводи у Немачкој?
Доста се преводи: Црњански, Киш, Тишма. Има много превода Андрићевих дела. Преводиоци су добри, има их и родом из Србије. Ти људи пуно чине за српску културу.