МАЛО О ЈЕЗИКУ

            Модерни бирократско-публицистички стил, ваљда у намјери да читаоца и слушаоца остави без даха, својим надасве пробраним језичким конструкцијама, постаје неразумљив,  и каткад врло стран природи српског језика. Разлози за то су многи. Али, прије свега, као да се чини да ако се нешто каже на једноставнији начин, што би требало да подразумијева и јасност изреченог (ваљда је јасност циљ, а не неразумљивост), обичан смртник ће помислити како и он сам тако говори. Но, то никако бити не може јер језик којим говори већина јавних радника мора бити  много замршен и у томе је, заправо, сва његова  сврха.

            Наиме, наш језик, као сваки други језик, има своје законитости, које, када се родимо, усвајамо природно од наше околине, по неком језичком осјећању, а послије већ можемо да стичемо извјесна теоријска знања из граматике и правописа. Нпр. дијете од двије-три године непогрешиво зна који ће род од три могућа да употријеби уз, рецимо, именицу оловка, па сасвим сигурно неће рећи мој оловка, већ моја оловка, иако нема појма о граматичкој категорији рода, конгруенцији итд. Изражава се по неком свом језичком нахођењу, односно онако како чује од својих најближих.

            Међутим, у новинским чланцима, у телевизијским емисијама, на интернет страницама, посебно порталима и уопште узевши у јавним гласилима чују се и читају различите језичке рогобатности, које код примаоца изазивају само збуњеност. Али, много је љепше и души тананој умилније начинити синтагме типа: проблематизација имлементације (иако напријед наведена ријеч, можете вјеровати, већ постоји у нашем језику и гласи примјена, спровођење, али за наше јавне раднике одвећ проста и неука, те тако имплементирају штогод у свакој пригоди без обзира да ли то може), финализација операционализације, популаризација парцелације и све остале накарадне АЦИЈЕ, које, ипак, у свијести оних који их проносе буде осјећај умне неприкосновености. А, слушалац к'о слушалац, само ћути и слуша, остајући, не само препаднут и збуњен, већ и, што је најважније, необавијештен.

            Нејасноће, такође, могу да долазе и отуда што се поједини реченични дијелови просто не слажу једни са другима, те избор падежа (или више) не прати значење реченог. Реченица је као натоварени вагон, и тако захуктан и претрпан није чудо што заборави у којем падежу треба да се креће, јер садржај вагона се на једној станици измијени, али падеж остаде исти. Истина, реченица и не мора да буде претрпана да би се погријешило у избору падежа. Видимо да падежи, руку на срце, заиста, јесу једна врло незгодна граматичка појава, с њима треба бити опрезан, али, ипак,  још увијек нису забрањени, те док их има, ваља да их користимо. А, има их седам. И воле да управљају, само треба изабрати прави падеж, а то и није баш лако. Ако читамо. Појавио се човјек тамних очију, испуњеним бијесом и мрачним погледом, видимо да се генитив одједном претворио у инструментал, те умјесто очију испуњених, стоји очију испуњеним. Вјероватно се аутор ових редова повео за бијесом и погледом и тако све ставио у инструментал, или да шаљиво примијетимо, можда је учио падеже с краја, до генитива се још није испео. Било како било, признајемо да падежи могу да задају главобоље и треба их бирати пажљиво. Такође, треба рећи да су нам дијалекатса огрешења о падежну парадигму сасвим јасна и никако их не можемо доводити у везу са огрешењима у овом контексту. Грешке могу бити идентичне, али контексти су, ипак, различити. Једно је колоквијални говор, а друго је језик који читамо нпр.  у новинама.

           Дуге и нејасне реченице, посебно у бирократско-публицистичком стилу нису ријетка појава. Узмимо као примјер сљедећу реченицу: Умањењем цијена премије осигурања у врсти осигурања од одговорности за моторна возила за 10 одсто ће као посљедицу имати смањење обавеза грађана и привредних субјеката по основу премије осигурања при регистрацији возила, а исто има за циљ и постепену припрему друштава за осигурање за либерализацију цијена премије у врсти осигурања од одговорности за моторна возила. Ух! Дакле, народе, умањењеМ ће имати за посљедицу смањење. Зачудо! Шта ће се родити из смањења, питање је сад? Можда мањак? Можда М? Не, вишак.

          Шалу на страну, добро је што ће бити смањена (уколико смо добро разумјели) нека цијена, али и даље нам остаје брљава синтакса. Језичка вратоломија би се могла избјећи, прије свега, када би се реченица просто подијелила на више засебних реченица. Таквом корекцијом предикат не би био много удаљен од субјекта, велика удаљеност два главна реченична члана увијек је ризична по смисао, односно јасност. Такође, избјећи претјерану и у појединим дијеловима реченице збуњујућу употребу приједлога за. Уколико је дати приједлог дио назива неког друштва, одјела, онда у наставку реченицу другачије формулисати, не понављати одмах наведени приједлог.А, падежи, али не морамо и том још.

          На крају, да би се избјегли овакви пропусти, уопште није неопходно теоријско знање граматике неког језика, наравно да знање није на одмет. Међутим, прије свега, потребна  је брига о начину на који се жели нешто изразити. Томе додати и мало језичког укуса.

 

Аутор: Росанда Пауел