Мала историја забране ћирилице

У покушају да се српском народу подсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је била прва на удару.
Многи освајачи и окупатори су у различитом епохама покушавали да забране употребу  ћирилице  Да је свеједно бар би нам једном забранили латиницу.
Али није свеједно.

МАЛА ИСТОРИЈА ЗАБРАНА ЋИРИЛИЦЕ

Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донела Марија Терезија.

Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији, од 1915. године од стране Аустро-Угарских власти. Но Хрватима је било дуго чекати до 1915. па су у више наврата (1880, 1903.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.” Како тад тако и сада.
У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим. У Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића.
Српски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу. Десетак година касније на дјело су ступиле посљедице Новосадског договора, прво су декретом Комунистичке партије све ћирличне писаће машине замијењене латиничним.
А затим је услиједило потискивање ћирилице, гдје год је она била присутна замијењена је латиницом, Имуни су остали само надгробни споменици на православним гробљима и Српска православна црква.
Колика је равноправност писама била у СФРЈ сјетиће се они који памте ознаке ПТТ, ЈНА, ЈАТ, аутомобилске регистарске ознаке,… све је од шездесетих година било на латиници. Било је то вријеме равноправности у којем се за употребу ћирилице добијала етикета великосрпског националисте..
И тако, под паролом свеједно је, Срби посташе уз Курде једини народ на кугли земаљској који има два писма. Да ли и Србе чека судбина Курда који су, осакаћени милионским геноцидом, , данас постали народ без државе? Ако и даље вјерујемо да је свеједно онда смо засигурно на добром путу да то и ми постанемо.
Идући даље у историју, увидјећемо да борба против ћирилице траје од једанаестог вијека, заправо почиње убрзо послије отпадије римокатолика од Хришћанске цркве. Изворни носилац те борбе јесте Ватикан. Ватикан, јер схвата да је ћирилица кинески зид за ширење римокатолицизма на исток и да у свом никад завршеном , крсташком рату“ прво мора да уништи ћирилицу, па затим српски језик, и православну вјеру.
Треба ли то доказивати и набрајати све прогоне, насиља, погроме и злочине над Србима иза којих стоји Ватикан?
Зато није свеједно.
Када би двоазбучност била привилегија, и културно богатство, баш би поред Америке допала нама Србима. Узели би је и Хрвати себи, да је то за кићење и хвалу нације.
Латиница је кукавичије јаје у српском гнијезду. А прича о двоазбучности српског језика лаж, и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице.
Само је ћирилица српско национално писмо, темељ српске националне културе.и духовности. Ћирилица је више од знаковног израза, она у себи носи сву мекоту, топлину и љубав охристовљене и оправослављене словенске душе, па се зато с правом може назвати и светом ћирилицом. А света је јер су је створили светитљи, свети Ћирило и Методије,, освећена употребом у литургичком животу цркве, у мученичком страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита Дабробосанског којег убише усташе јер је одбио да промијени ћириличне печате.
Данас и поред одмаклог процеса латинизације, за ћирилицу се везују сви они који су свјесни своје српске припадности, свог поријекла, свог отачаства. .
Не може се бити Србином а користити писмо које се зове латиница. То је исто као крстити се шаком а говорити да си православан. Латиница је одраз западне, римокатоличко-протестантске културе хладног рационализма усмјереног само ка освајању и владању над другима, ка материјалном и формалном, за разлику од ћирилице која је писмо културе усмјеране ка духовном, ка вишим, тананијим сферама и суштинском смислу.

ЗАТО СРБИНЕ, НЕ ВЈЕРУЈ ИМ, НИЈЕ СВЕЈЕДНО.

Писање латиницом представља одступање од српске националне самосвијести, одрицање од предачког предања, од православне вјере,а као посљедицу има губитак идентитета, колективну амнезију и расцјеп у души српског човјека и народа. Једном ријечју суноврат у провалију.
Просудите сами колико је реална следећа ситуација: Родиш се као Србин, научиш од своје матере матерњи, српски језик и српске обичаје, читаш српску историју и српске јунаке у српским народним пјесмама, бориш се за српску државу, дижеш српско позориште, академију и универзитет, живиш и умиреш за Српство, васпитаваш своју дјецу у у српском духу, одупиреш се свакој напасти туђина и насилника, трпиш гоњења, сиротињу, глад и сваку биједу јер хоћеш да останеш Србин. Радиш тако свој посао и једног дана се пробудиш, и имаш шта видјети- више ниси Србин већ си постао босанац са великим б. Неко је преко ноћи рекао да је све твоје, некад српско, од данас босанско. И ти се чудиш, буниш, ал џаба, касно, готов си, босанац и то ти је.
Е то нас чека,ако им будемо вјеровали да је свеједно.
И по хиљадити пут: НИЈЕ СВЕЈЕДНО!

И зато по ријечима Св: владике Николаја Велимировића „ Не, ако Бога знате, господа србска, ако сте и учени будите паметни“, чувајмо ћирилицу, у вијековима прошлим , она је сачувала нас.
Сачуваће нас опет, као брижна мајка своју дјецу, као добри отац свог блудног сина , само јој се вратимо.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ СРБИНЕ,
НИЈЕ СВЕЈЕДНО.!

Баштионик