Живот је једно, а бездушна технологија друго

Мало има песника на свету чији је таленат препознат и подржан од почетка, такорећи од првих јавно изговорених или написаних стихова, али Алек Вукадиновић се убраја међу те срећнике, и то захваљујући професору Николи Милошевићу – теоретичару књижевности, писцу и филозофу – чији је прво био студент, па пријатељ, и на крају побратим.

– Био је одушевљен мојом поезијом, писао је о мени у „Књижевној речи”, чак сам доживео да ми се обрати пред пуном салом факултета и каже: Ено га велики песник, крије се у последњој клупи! А ја сам се стварно крио, био сам стидљив. Једном сам на улици, шетајући са братом Божом, набасао на њега, њих двојица су се познавали, Божо је био књижевни критичар. Професор је похвалио моје песме, а ја сам вирио иза братовљевих леђа – прича Алек Вукадиновић, који се тада још звао Александар.

Од тада до данас прохујало је много деценија, а у стану Вукадиновића накупило се много награда и признања за 15 збирки песама које је овај аутор до сада објавио (укључујући и најновију „У ватри се Бог одмара”). У интервјуу за „Политику” осамдесетогодишњи песник говори о својој поезији и месту песника у данашњем свету, при чему – као и у сопственим стиховима – тражи да се „свете речи” Слово, Књига, Језик и Поезија пишу као властита имена.

Главна тема збирке „У ватри се Бог одмара” јасна је већ из наслова, а о чему говоре претходне две, „Песнички атеље 1 и 2”?

Обе су написане у славу културе и уметности, Слова и Језика. Политички и технолошки митови су истрошени, савремени човек се враћа књижевности, посебно поезији. Све су дужи редови пред књижарама, широм Европе. То је нешто ново, охрабрујуће.

Коме се обраћате у својој поезији?

Увек замишљеном читаоцу, који радознало отвара књигу. Вероватно да је и Бог читалац свих књига, он се и на иконама приказује са књигом, јер је засејао на земљи семе Слова, Књиге, Језика и оставио људима у завет да их чувају и уздижу.

Шта се читаоцима и критичарима највише допада у вашим песмама?

Сама Поезија. Гастон Башлар је говорио да је имагинација „врх природе”, а Никола Милошевић је сматрао да смо само Момчило Настасијевић и ја успели да „осамосталимо мелодију” која просто лебди над ткивом песме. Та мелодичност је генетски уткана у моје биће. Моје су песме и рефлексивне, али овде морам да истакнем да ноетско (оно што се може спознати) не може постојати пре поетског. Огољена мисао није поезија, то је само – мисао, недотакнута божанском стваралачком имагинацијом.

Да ли је интернет утицао да се промене форма и језик поезије?

Ни најмање! Ниједан песник нити прозни писац не обраћају пажњу на бездушну, беживотну, сувопарну машинерију која стоји иза интернета, он служи само да се пронађе неки податак, ништа друго. Једно је живот (при чему је стваралаштво оличење живота), а нешто сасвим друго бездушна технологија.

Како доживљавате песму, интимно?

Она је божанска монада. И сам Бог је Песник, како пишем у књизи „У ватри се Бог одмара”. У природи има много поезије. Птице су најпоетскија, најдражеснија бића, оне својим постојањем показују узвишеност Божијег плана, у све уносе радост и доброту.

Слушам њихов цвркут испод прозора и топим се од милине.

Која је улога песника данас?

Иста је каква је одувек била, од првог врача који је исписивао магичне знаке по пећинама: да верује у свет, да му се радује свакога дана и да свакога дана пали своју лучу наде и вере. То је и моја порука човеку и свету, овом једином, најбољем од свих, и мој одзив миломе Богу.

http://www.politika.rs