I
Преци Србаља сишли су са планина,
носећи тоболце од бивоље коже.
Хвалили Господа и његовог Сина,
под Часним се крстом почели да множе.
Напунили земљу у јагњећем руну,
возљубљењем вјере цјеливали звона,
на најбољу главу посадили круну,
во вијеки вјеков, појали са трона!
Из себарских зурли затрубили даси,
низ Косово равно никли горостаси!
II
У одежду царску олози се калем,
к'о чокоти родни Немањићи зрију!
Симеон се диже у небески пламен,
а Растко, к'о Сава, посвети Србију!
Душанова гарда на угарку јеца,
док Лазару-кнезу набремљују муке.
Разасуто стадо под мјесецом клеца.
Милутину-слузи склизнуће на руке,
кад се Света глава скотрља са пања
пред Стефана младог, на трпези клања!
III
Све Мајке и Сестре биле видарице:
Света Ана зари на српском олтару,
а Јелена твори на просвјетне жице,
Јефимија везе „Похвалу Лазару!“
Кнегиња Милица Љубостињу зида,
и рукама ктиторским повијесмо преде,
Симонида бдије, слијепа - без вида,
под оштрицом ножа очи јој блиједе!
На Видовдан сутон у црнину пада,
а Косовка тужи по разбоју, млада!
IV
Над Косовом ламент, крици и оп'јела,
црноперке птице развлаче вријеме.
Пострадаше себри и бројна властела,
отпорише конци с царске дијадеме.
Ту „Небески народ“- прозва се у крви,
да бесмртјем славе по вјечности језде:
уситњено-мрављи, врчећи к'о црви,
земља им небеса, а цркве звијезде!
Залутале ждрале без земне слободе,
сви путеви Божји ка Косову воде!
V
Заноћио Призрен испод црног крила,
малаксају звона Високих Дечана,
натапају кише Љевишка кандила,
Архангели плачу око Видовдана,
а Зочиште ћутке литургију снива;
Грачаница тоне у тмине небеске,
над Великом Хочом сунце не израња.
Мироточе плачем са зидова фреске.
Олуј-вјетар тамни клобук мрклог мрака
изнад Пећке лавре, сјене патријарха!
. VI
Васкрснуће живот, настаће сеобе.
Изнићи ће класје са голог тјемена!
Угробљени мртви поново изгробе -
завјетовно кренут' од свога камена!
Похрлиће тамо, гдје се Господ давно
са Србљима срео обоженог дана,
једностопном стазом, на Косово равно,
приносећи цркве своје на рукама,
творене од Светих прапредачких кости.
Метохија пламса Божанском свјетлости!
.Аћим Тодоровић