Пише: ГОРАН Ж. КОМАР
СИМО МИЛУТИНОВ (ТОМАШЕВИЋ) МАГАЗИНОВИЋ
(Требиње, Сливница, ? – Нови, Предиван, 1743)
Као један од најзначајнијих резултата мојих архивских истраживања у архивима Дубровника, Новог и Котора, стигла су архивска документа која се односе на род требињских (сливничких) Магазиновића и њихових накјрупнијих чланова Сима и Сладоја.
Симо је био син Милутина и Гроздане, и вјероватно је рођен у селу Сливница у требињској Површи. Када се посматрају године упокојења Симова и Симових кћери (Јана - 1733) може се вјеровати да је Симо рођен негдје око почетка Морејског рата. Село Сливница, за разлику од бобанске Сливнице, лежи у јужном дијелу Површи, ка граници Дубровачке Републике. Ова фамилија истакла се током 17. вијека, посигурно у вријеме Кандијског рата, трговином са Дубровником, као и друге фамилије кнезова и главара у залеђу Дубровачке Републике (Војновићи, Јовановићи, Кадијевићи,…). Око 1661. године Војин Магазиновић дописивао се са перашким капетаном Вицком Мазаровићем поводом сабирања пореза за млетачку касу са подручја Површи и Бобовишта. Његови синови Павле и Продан истакнути су учесници сљедећег великог млетачко–турског рата познатог као Морејски рат (1684-1699). У опоруци Сима Милутиновог начињеној 1742. године, казује се о старом укопавалишту Магазиновића на Тројичиној главици у селу Волујац (црква Св. Тројице). Крај из кога су потекли чува успомене на знамените српске породице какаве су Памучине, Љубибратићи и Укропине. Куђељићи или Куђељице су раније живјели као кнезови у Сливници, а то је, свакако, име сливничких властелина Куделиновића – загранка Љубибратића. Магазиновића укоп био је код цркве Св. Климента у Сливници, а њихови сусједи Љубибратићи сахрањују се у селу Љубова крај древне црквице Св. Апостола Петра и Павла подигнуте усред некрополе стећака.
Симо је по свему судећи рођен у Сливници. Са породицом је прешао у млетачку Боку и настанио се на Топлој. Њихове посједе налазимо у првим годинама млетачке управе у Мокринама и Топлој на којој ће касније израсти читави стамбено-економски комплекс Сима Милутиновог. Симо је имао стрица Сладоја који је један од најживљих учесника Морејског рата, свакако на млетачкој страни, који је похваљен од млетачких власти због живог трговачког дјеловања којим је потицао и друге да се окрену овој дјелатности. Има озбиљних изгледа да се Сладоје закалуђерио узевши име Симеон по коме га Симо помиње у опоруци. О члановима фамилије дознајемо из читуље-диптиха Магазиновића која се чува у ризници манастира Савина за који је ова породица била везана током њене бокешке историје.
Доста рано, првих година 18. вијека, јавља се Симо у улози писара неколико стима и уговора својих мјештана и рођака. Такође и уговора манастира Савина. У то доба он постаје главним ктитором цркве Светога Вознесенија Христовог на Топлој, саборне читавом новском крају. Овдје, на Топлој, већ је била подигнута црквица Св. Ђорђа, а још од почетка 17. вијека овдје је, у оквиру топаљске вароши, лежала православна црква за коју не располажемо податком о посвети. Поред Дуке Петровића, Симо је, у својству главнога ктитора, уз митрополита Саватија Љубибратића, подизао саборну цркву између 1709. и 1713. године.
У часу када Млечани за рата 1694. године додјељују земљу у области провинције Попово (Зажабље, Попово, Требиње), Сладоје Магазиновић добија земље у Волујцу које су припадале Корџи Главовићу, с тим да је Сладоје дужан да дажбине плаћа новској фискалној комори. Такође, други Магазиновић, кнез Павле и његови насљедници, задобише имања овдје у Волујцу која су припадала Дурмиш- бегу хаџи Хасановићу. Када се погледа опорука Сима Милутиновог у којој он тврди да је овдје био њихов стари укоп, јасно је да су се Магазиновићи вратили на старину.
У вријеме заснивања Топаљске комунитади (1718/19) Симо је постао њезин први трибутарни капетан који се истицао настојањем да комунитад заживи у складу са словом дуждевог дукала којим је дужд Јован Корнер генералном провидуру наредио да у Топлој оснује комунитад по узору на стару паштровску и низ каснијих комуналних средишта у Боки. У почетку комунитади њена управа се упињала да одбрани своју тешко стечену општину од установе сердара која није предвиђена оснивачким дукалом из јула 1718. године. Топљани кажу: ''...није нам од потребе ни један сердар у нашој комунитади...; те да сердар Вујновић, ни ниједан други сердар нема ни једне области врх нашега капетана и суђа, ни врх нас од речене комунитади“. Драгутин Милошев Војновић, судећи по општинским књигама, покушао је путем злоупотребе општинског печата да себи прибави овај високи положај. Изгледа да је ова акција нарочитог топаљског посланства, која се одвијала у Сплиту код генералног провидура, дала резултат. Симо је, стицајем околности, начинио и прве општинске правилнике Топаљске комунитади. Одређене топаљске књиге протокола обилују биљешкама о „вањским“ искорацима управе комунитади у вријеме Симовог капетанског мандата и чини се да је управо тај мандат, поред мандата извјесних капетана у прелому 18. вијека, у највећој мјери испуњен посланствима у Сплит, Котор, млетачки Сенат.
Вријеме послије Другог Морејског Рата (1715-1718) у којем су Новљани учествовали широм балканског ратишта и за то стекли похвале млетачких генерала и високих званичника, испуњено је Симовом трговачком дјелатносшћу и куповином огромних посједа у новском крају. У то доба сви његови имућнији суграђани настојали су на висинском зонирању посједа, куповином земље у горњим новским селима, јер је на тај начин било могуће обезбједити сталност биљне производње. Земља је давана мјештанима под уговорима и обавезом годишњег давања добара. Може се рећи да је Симо, као крупни земљепосједник, држао баштине у скоро свим новским селима.
Имао је три кћери које је удавао за познате Србе, задарског Митровића, рисанског Ћеловића и новског Војновића. Из брака Јане Симове упокојене 1733. године и кнеза Васиља Војновића рођени су Димитрије, Александар и Јован, знаменити бокешки поморци. У другом браку, са Гарофалом, Васиљ је добио сина Ђорђија Војновића. Као што је познато, Ђорђе је глава познате развојне линије Војновића која завршава познатим дубровачким књижевницима.
На Предивану, гдје је током средњега вијека стајао манастир Св. Димитрија, Симо је држао полачу и низ економских зграда и управо је овдје 1742. начинио обимну ћириличну опоруку која, по моме мишљењу, поред општинских књига Топаљске комунитади, представља најврједнији историјски документ ове српске аутономије. Он је опоруком распоредио своје велике посједе на новске цркве, као и херцеговачке и црногорске манастире које је даривао новчаним износима. Обухватио је доста значајним новчаним даровима сва темељна средишта Цркве на простору источном медитеранског басена, Цркву Христовог Гроба, Хиландар, манастир Св. Катарине на Синају. Опредјељивао је вриједне иконе, од којих је неке послао на Тројичну главицу на Волујац и цркву Св. Климента у родну Сливницу. Једна од њих, пронађена је у наше вријеме. Манастиру Савини опредијелио је велике и значајне некретнине. Даривао је бројне рођаке и управо из ових капитула опоруке дознајемо о роду сливничко-новских Магазиновића. Знаменитог савинског игумана Данила Јовановог Рајовића Симо помиње као „братучеда“, а такође и Јова Митровог Жарковића и његову браћу. Опсежнијим истраживањима у новском Архиву утврдио сам неопозиво да су топаљски Жарковићи, потомци војводе Митра истакнутог у Морејском рату, управо Магазиновићи. Јово Митров налазио се на дужности канцелара Топаљске комунитади дуже него било ко други.
Опорука Сима Милутиновог представљала је подстицај да се на нов начин гледа на проблеме фамилијарних историја старохерцеговачких родова чија се документа налазе у приморским архивима између Котора и Дубровника. Каткада, њихова родовска мрежа чини тешко размрсив и веома разуђен сплет који тражи дуготрајна архивска истраживања и даје неочекиване резултате и сазнања. Симова опорука отвара могућности повезивања и уградње у братственички оквир и других значајних новских фамилија. Уколико узмемо да је доказано да топаљски Жарковићи јесу Магазиновићи, јер то својом руком исписују, тада ваља гледати и на могућност, Симовом опоруком навјештене, везе ка требесињским Аврамовићима.
Опорука Симова спада у групу најзначајнијих опорука српских трговаца Дубровника (Јово Дукин Витковић, 1707) и Новога, и његов легат је, поред опоручног легата капетана Николе Мусића учињеног 1834. године, у величини даривања Српској Православној Цркви (манастиру Савини), највећи у историји града Новог. Ове ћириличне опоруке налазе се на врху дугачког низа ћириличних опорука житеља Дубровника и Новога које су исписиване од конца 14. вијека, а које су чуване или се чувају у Државном Архиву Дубровник.
Извод из опоруке:
''Даћете како доље пишем саландаре у ове монастире како именујем у сваки а покојному стрицу Симеону дао сам прије, а саде даћете мени грешному Симу и Лександру како ниже:
У манастир на Савину храму Успенија Пресвете Богородице два саландара –2
У церкву саборну на Топлу храму Вознесенија Христова два саландара –2
У монастир на Дуж у Требиње храм Рождества Пресвете Богородице два саландара –2
У Монастир Добрићево у Зарјечје храм Ваведеније Пресвете Богородице два са(ландара) –2
У монастир Косијерево храм Рождества Пресвете Богородице два саландара –2
У монастир у Пиву храм Успеније Пресвете Богородице два саландара –2
У монастир у Никшиће храм Светаго Луке Еванђелиста два саландара –2
У монастир у Морачу храм Успенија Пресвете Богородице два саландара –2
У монастир у Дечане ђе је Свети Стефан краљ Дечански два саландара –2
У монастир у Пијевља храм Свете Тројице два саландара –2
У монастир у Житомислиће храм Ваведеније Пресвете Богородице три –3 саландара трећи покојному Симеону нијесам прије дао.
На Цетиње али на Стањевиће који је храм мени саландар један –1
У монастир Арденицу у Арбанију мани саландар један–1
У монастир Завалу у Попово храм мени саландар један–1
У церкву Светог Луке у Котор мени саландар један –1
У церкви Светог Петра у Рисан мени саландар један –1
То је у све саландара двадес и осам рекох - - = 28
На Јеросалим да се пошље ђе је Христов гроб сто и педесет дукат, рекох 150, или ти тридесет цекина у злату.
У Свету Гору у манастир Хиландар сто дукат корентије, рекох 100, или ти двадес цекина у злату.
И ово што је на Јерусали(м) и ју Свету Гору да се не даје путником који одонуд доходе, него да се пошље по сигуријем хачијам који ће предат и донијет рицевуде, што хачије иду често на Јерусалим из Босне тако и ју Свету Гору, ко би ишао сигур, ма њиховијем путником нее''.
Симо Милутинов припадао је роду источнохерцеговачких Магазиновића о којима се у Херцеговини говорило да припадају старом „грчком“ житељству ове земље. Они су путем синова Војина Магазиновића и Сладоја Томашевог Магазиновића, стали у ред утемељитеља Топаљске комунитади, а прва настојања ка добијању општине стигла су, као што је познато, концем 17. и почетком 18. вијека. Историја Магазиновића од прије Кандијског рата је магловита, али ваља и овом приликом истаћи предање коњичких Магазина о поријеклу из Италије, у давнини, што је подударно предањима површких Љубибратића и Укропина.
Могуће је да њихово велико богатство потиче од трговачког дјеловања у вртлогу Морејског рата, кроз који је, мачем у руци, крчио пут Сладоје Томашев, Симов рођени стриц. Међутим, ваља гледати и на крупну улогу Војина Магазиновића остварену у Кандијском рату. По дједу Томашу, Симо се у савинским књигама приложника помиње као „Томашевић“. У његовој кући на Топлој била је смјештена управа Топаљске комунитади. Он опоруком помиње трговачке књиге о којима треба водити рачуна, а могуће је да је дио писане заоставштине овог топаљског капетана завршио у рукама припадника фамилије Војновић и изгорио у Француском рату 1806. године, када су спаљене куће Ђорђија Војновића.
Симо Милутинов је сахрањен испред мале Светоуспенске цркве манастира Савина, гдје је 1716. године сахрањен и његов митрополит и земљак Саватије Љубибратић. Испраћен је од свих новских свештеника. У часу смрти, његов град није имао свога епископа, јер је млетачка власт 1722/25. године прогнала посљедњег новског и далматинског епископа Стефана. И када у половини 18. вијека стигне новo снажно залагање за повраћај и успоставу правилне православне епископије у Новоме, биће то залагање вођено руком Симовог сусједа из требињске Шуме, капетана од комунитади, Вуковоја Вукова Јовановића (Кнежевића) који је потекао из села Хум.