(Новица Коцић)
Од три говорна нивоа, огромна већина наших грађана је на ниском, њихов говор је урођен или стихијски, онај који смо понели из детињства, са свим неправилностима краја и социјалне средине из које потичемо. Други, виши, нормални или књижевни говорни ниво, неопходан је културним људима уопште: наставницима у школама и на факултетима, новинарима, спикерима на радију и телевизији, политичарима у јавним наступима. Колико људи је достигло тај ниво говора? Трећи, највиши, идеални или уметнички ниво говора достиже изузетно мали број људи.
Зашто је то тако? Једноставно зато што нема ко да научи децу лепом, изражајном (уметничком) говорењу, јер ни ми старији нисмо за то оспособљени. Зашто смо народ без говорне културе? Зато што се у нашем школском систему не помиње реч ортологија (наука о говору). У нашим школама и на одговарајућим факултетима учи се како се некад писало, како се данас пише, али се не учи како треба говорити. Хитно треба увести предмет дикција, која је други, централни, део ортологије. Дикција се не може научити без технике говора, што је темељ ортологије, а ко савлада дикцију досегнуће и до уметничког говора и говорништва, као највишег стадијума ортологије. Тек са увођењем дикције могло би се рећи да смо реформисали наше школство и приближили га европским и ваневропским напредним земљама у којима се дикција учи од првог разреда средње школе, па и у нашем суседству, Мађарској и Румунији. Да не будемо земља апсурда, да не сакатимо и не чинимо злочин према будућим наставницима српског језика и према нашој култури уопште. А наставници матерњег језика су свуда у свету прва и најважнија карика у ланцу ширења доброг језика и културе говора.
Дикцију би за почетак требало да предају они који су овај предмет изучавали на Факултету драмских уметности. Али, пошто је њих мало и концентрисани су само у великим градовима, спас би се могао наћи у срећницима који од 1996. имају, проучавају и раде по чудесном „делу за сва времена” „Лепота казане речи”, Миливоја Поповића Мавида, професора, уметника и најистакнутијег стручњака за лепоту говора, који се овим послом бавио 45 година. У тој рукописној књизи из четири дела (техника говора, дикција, уметнички говор прозе и поезије, говорништво) налази се све што је заинтересованом појединцу потребно да научи и своју културу говора подигне на највиши ниво. Тек тада би се реафирмисала манифестација „Песниче народа мог”, јер она то због свог педесетједногодишњег трајања и те како заслужује. Зато преклињем Министарство просвете да хитно доштампа овај уџбеник и проследи га свим школама у неколико примерака (будући да је прво издање штампано у само хиљаду примерака), а директори школа да обавежу наставнике српског (матерњег) језика да добро проуче ову књигу. Јер, наш језик је у опасности. Степен његовог загађења прешао је сваку допуштену меру. Спасавајмо га!
Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича
Извор: Политика
http://www.politika.rs/scc/clanak/427988/Ucimo-pravilno-da-pisemo-ali-ne-i-da-govorimo