Светско благо
Јеванђеље је толико величанствено, да га је Унеско 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ – што значи да је ова српска књига једно од 120 највреднијих покретних добара људске цивилизације свих времена.
Мирослављево јеванђеље добило је име у новије доба, по стрицу Светог Саве, старијем брату Стефана Немање, кнезу Мирославу, који га је поручио крајем дванаестог века за своју задужбину, цркву Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Писари су били толико богонадахнути да су начинили књигу изванредне лепоте, која ће средином 19. века владику кијевског Порфирија Успенског, тада архимандрита, усред Хиландара навести на грех. Архимандрит, иначе заљубљеник у старе књиге и рукописе, опчињен лепотом евангелија, кришом је исекао лист број 166, и тај лист се данас чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Али, Божији промисао често није лако схватљив. Архимандритов грех заправо је помогао Мирослављевом јеванђељу да задобије достојну пажњу стручне јавности...
Ратни пут Јеванђеља
Двадесети век је једнако тежак за Мирослављево јеванђеље као и за опстанак српског народа. Крајем деветнаестог века, 1896, краљ Александар Обреновић пренео га је из Хиландара на двор, а већ у ноћи Мајског преврата 1903, света књига нестаје из дворског трезора и губи јој се сваки траг. Неће се знати где је пуних једанаест година. Тек у Великоме рату, током припрема за евакуацију 1915. године, помаља се из једног од сандука краља Петра... У рату је Мирослављево јеванђеље пратило српску војску, прешло преко Албаније, са Главном државном благајном отпутовало у Италију, у Бриндизи, потом је пренето на Крф, да би се 1918, из страшног ратног метежа, читаво вратило у Београд.
У Другом светском рату Мирослављево јеванђеље је скривано и закопавано, тражили су га и Немци, и партизани, и четници, али је свему одолевало, јер је било прожето хиландарском молитвом дугом седам векова. Тек га је мир довео у опасност. Двадесет година је у Народном музеју провело у неодговарајућим условима, да би 1966. било склоњено у фундус, а конзервација је извршена тек 1998. године.
Забрањена света књига
Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља објављено је први пут, по налогу краља Александра, 1896. године у Бечу, у три стотине примерака. Разни издавачи су деценијама узалудно настојали да објаве друго фототипско издање Мирослављевог јеванђеља.
И Слободан Милошевић је штитио Јеванђеље од издавача, чак је фототипско издање које је напокон успела да објави издавачка задруга Досије 1998, у Јоханесбургу – забранио. Била је то једина забрањена књига за време његове владавине, мада је ту своју забрану доцније укинуо. О читавој драми у вези са фототипским издањем, Вељко Топаловић, један од главних „криваца“ што је оно објављено на Видовдан 1998, сачинио је Досије и предао га на чување Музеју српске књижевности.
Занимљиво је да је штампање другог репринта Мирослављевог јеванђеља резултат седмогодишњег труда тима интернационалних експерата, а непосредно по изласку из штампе откупила га је Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-бранденбуршка академија уметности, Гетеов институт у Минхену, Аустријска национална библиотека, Александријска библиотека, универзитетске библиотеке Харварда, Принстона, Јејла и Оксфорда, као и многи наши манастири и цркве, на челу са Хиландаром.
Окршај „пирата“ са државом
Вељко Топаловић је објаснио зашто је баш Музеју српске књижевности предао Досије о забрани Мирослављевог јеванђеља:
– Током мог истраживања историјата Мирослављевог јеванђеља, испливало је на површину да су носиоци српске културне и националне свести, уз велике личне жртве, већином обични људи, а не српски владари, министри и државни службеници. Ту посвећеност препознао сам у првом разговору са Виктором Лазићем, свим члановима тима који води Адлигат, као и спољњим сарадницима. Схватио сам да су то људи који и у сну размишљају о свом пројекту и синула ми је идеја како да помогнем. Вероватно је најексклузивнији документ који Досије има – оригинал Забране Мирослављевог јеванђеља. Најексклузивније место на свету где би тај документ требало да се налази је Адлигат.
Топаловић је Музеју предао свежањ документа – два дописа Министарству културе, из 1995. и 1998. године, потом Решење – Забрану Министарства културе из 1998. године, Споразум са Министарством културе из 1999, Потврду о заплени макете Мирослављевог јеванђеља на београдком аеродрому, Забрану промоције у САНУ, своју изјаву МУП-у из марта 2000. године, Предлог Министарства културе Унеску да се Мирослављево јеванђеље уврсти у „Памћење света“, као и Исправке тог предлога од стране изадавача забрањеног идања.
Вељко Топаловић објашњава како је и зашто уследила Исправака:
– Прва апликација поднета од стране Министарства културе је одбијена. Потом су разговарали с нама и послали нам исправљену верзију, која је опет била препуна будалаштина. Основна грешка је била што су на силу покушавали да докажу неки утицај Мирослављевог јеванђеља на друге рукописе, што није било тачно. Направили смо исправке и предложили да се стави тежиште на чињеницу да се у ликовним украсима Мирослављевог јеванђеља налази јединствено укрштање источних и западних утицаја. Успело је, ушли смо у „Памћење света“.
