Кроз последња три вијека затирачка активност је била наслоњена на начело стратешке дубине. Циљ никада није био на Цетињу
Приредио: Горан Комар
У наше вријеме није наодмет подсјећати на изјаве црногорских митрополита упућене извањцима.
У Црној Гори, данас, у расплету југословенске државне кризе, одвија се финализација народног раскола која води одрицању сљедбеника њеног политичког и државног режима од Свете Матице Цркве у Пећи. Овдје писац чланка износи своје увјерење, како је то чинио последњих петнаестак година, да покрет црногорских сецесиониста посједује своју снажну револуционарну идеолошку платформу. Она није религиозног карактера, јер су њезини носиоци атеисти и директни настављачи идеологија југословенских комуниста које персонификује Јосип Броз Тито, али такође не представља ни случајно само покрет интересно свезаних који настоје да дохвате материјалну имовину Цркве у овој земљи како се често може чути од опозиционих првака. Црна Гора представља међународно признату државу која не посједује своје материјално културно наслијеђе. Она гледа да ту празнину попуни преузимањем укупног материјалног наслијеђа Српске Православне Цркве у Црној Гори. Режим у Подгорици покушаће да у Скупштини Црне Горе одлучи о статусу Цркве Срба на државној територији Црне Горе, то јест да цетињско средиште те Цркве одвоји од Пећке патријаршије. Њега, при том, не занимају чињенице и историјска условљеност зетског средишта Цркве Срба, њезиних млађих историјских сједишта и насљедница међу којима је најмлађа цетињска. Њихови темељи јесу немањићки. Када је Црква Срба високо подигла Пећ, она је постала огледалом и центром свих епархијалних средишта и читавог народа како је то најснажније изразио цетињски митрополит Висарион (Бориловић).
У сагледавању историјских модела најјасније аналогије могу се тражити у једној великој епизоди из историје Цркве Срба у Далмацији и Боки.
Она се одвијала између 1719. и 1725. године и касније, али су њени врхунци усљедили у том периоду. Наиме, тада је задарски надбискуп Вицко (Змајевић) кренуо беспоштедну акцију укидања српске православне пећке митрополије приморске на чијем челу се од Стретења 1719. нашао Стефан (Љубибратић). Када се надбискуп обраћао млетачком Сенату, инсистирао је на неодрживости присуства ефектива Цркве других држава на државно-политичкој територији Млетачке републике. Но, ни та акција Змајевића није представљала сами зачетак пропагандно-политичких активности против Српске Цркве.
Она је покренута низом литерарно-теолошких састава емисара римске Конгрегације за ширење вјере из прве половине 17. вијека. Сви њихови аутори, до последњег, гледали су ка укидању аутономног статуса Српске Цркве и враћању те цркве под јурисдикцију Охридске архиепископије. Дакако, најгрубљом литерарном деградацијом укупне тековине светородне династије Немањића. У оквиру укупног литерарног приноса латинских аутора укидана су и негирана сва сједишта Цркве Срба на обали, од Стона до Превлаке у Кртолима. Тај процес тече и данас. Када се избришу Немањићи, брише се сјећање на Велику Романију и црквено-државно стремљење нашега народа кроз историју, а оно је изразито наднационално. Оно је у огромној мјери заправо свеправославно. Српски народ је суочен са колапсом и смрћу големог и светог плашта Велике Романије зачео оригиналну културно-црквену производњу која је сва окренута тражењу и успостављању копчи са ромејском цивилизацијом. То у Срба свједоче и велики и мали.
Кроз последња три вијека затирачка активност је била наслоњена на начело стратешке дубине. Циљ никада није био на Цетињу.
Како смо и раније на страницама уваженог Портала показивали званичне изјаве црногорских Сабора и првака (нарочито митрополита), то и сада придодајемо писмо митрополита Саве Петровића са Цетиња упућено московском митрополиту Платону датирано 26. фебруара 1776. године. Током познатих историјских догађаја и расапа који су изазвани од стране Цариградске патријаршије и Турака, митрополит Сава Петровић се обратио високој адреси московског митрополита Платона. Митрополит обавјештава како су српски архијереји изгнани и лишени својих престола и скитају по пустој гори, како епархије немају свог природног архијереја Србина, „…но сви изгнани и својих престолов лишени неправосудијем Константинополског Патријарха и их синода: а на их мјесто взведени Греки, что у сва правила Светих Апостолов и Светих Отец никаковој прав не имјет мјешатсја Патријарх Константинополски у Сербски Национ (национ, великим словом) јеште то от перваго Светитеља Саве Просветитеља Сербскаго…“. Московски митрополит се означава као крепка стража Христове цркве. Моли се да помогне бједним и изгнаним и лишених својих престола (катедри). Подсјећа се да је православна велика господарица Екатерина „излила фијал милосердија на нас биједних архијерејов Србских“. Ка концу, моли се „Православни Божији Архијереј Платон“ да ослободи од Грка Престол Србске Архиепископије Пећке, подсјећајући на пут и страдање патријарја српског Василија Бркића. Митрополит Сава предлаже да се Пећка архиепископија у томе тешком времену стави под власт светог правитељствујућег синода сверускога што би обрадовало све српске архијереје и читав српски народ (национ) и „на том подпишутсја с радостију: Ми вруцје предато от всјех архијереов Славено Сербских. Как најстаршему и никаковој власти неподлежашчему с моим Черногорскими народи“. Ово писмо начињено је у „катедралној Митрополији Цетиње“.
И овим писмом митрополита црногорског Саве Петровића показује се вјерност Светом трону пећком, немањићком црквено-државном плану, као и да никада у Црној Гори нико није довео у питање јединство Цркве Православне. Владика Сава каже да заступа став свих српских епископа са његовим Црногорским народом. Тако нешто, да се цијепа тјело Цркве, није учињено чак и у вријеме митрополита Мардарија Корнећанина када је једна његова депутација покренута Трогиранином Франческом Леонардисом отпутовала у Пећ патријарху Пајсију (Јањевцу) како би се овом Барском надбискупу омогућило да са старим патријархом разговара на тему уније Српске Цркве са Римом.
Извор: ИН4С